Nije to inat.
Nije ni ponos. Jednostavno NEĆU da ga pozovem.
Mnogo mi je lakše da se vratim nekim starim simpatijama i da sa njima razmenjujem sms nežnosti. Znam da ni oni to nisu zaslužili, ali negde moram da prospem ovu emociju.
Da ponovo budem prazna.
I normalna.
Nije to tuga.
Nije ni ljubav. Bila je zaljubljenost.
Sada preispitujem svoje srce.
Čudno je to…
Mogu da te rasparčaju na milion delova, a da svaki komadić nastavi da voli istom jačinom.
To je hrabrost.
Pa i ludost. Ona koja te slomi, pa te podigne i ojača.
Kao vakcina.
Samo što te ovde niko ne pita da li si alergičan na Penicilin.
Ako ćeš da padaš u nesvest, na vreme obezbedi ruku za spas. I rame za plakanje. I nekog da ti čuva leđa…
Sada imaš gomilu telohranitelja.
Opet ne valja.
Napravi mesta za NJEGA, da može na miru da ti lomi srce?
Nije smešno.
Nije ni tragično.
Opet sam malo plakala.
Pa sam počela da ga mrzim.
A to nije zaslužio.
Ustvari, on ništa i nije zaslužio.
Da se makar malo potrudio.
Nije to greška.
Ali nije ni dobar izbor.
Jednostavno, NEĆU da ga pozovem.
Nikad više.
***
Odlomak iz knjige (ne)Verujem u ljubav
Vesna Zakonović Arežina
