To ne bira pamet, nego srce…
Podseća me Balašević, baš kad sam rešila da svom očitam bukvicu i isto zamolim da sledeći put obavezno uključi mozak.
Eh…
Uvek mi je ta romantika kvarila koncepciju.
I uvek sam govorila da ne padam na sladunjave poruke, otrcana udvaranja i odabrane boje očiju.
Ali ne vredi. Prokleto, glupo žensko.
Tu sam i to sam!
Čak i sad, dok vraćam film svog emotivnog debakla, kapiram da sam uvek na istom mestu pravila faul.
Sa kloniranim verzijama jednog istog bića.
Uvek sa verom da ću promeniti kraj priče i doći do onog da su živeli srećno do…
Emotivni mamlaz. To je moje stručno zvanje.
Smejem se glasno dok definišem sopstvenu glupost, uverena da više neću praviti slične greške… Majke mi, baš se stidim.
Dobro, možda je Vasa (Ladački. prim. pev) stvarno preterao što je postao sponzoruša, ali šta kada ova dilema nema veze sa parama?
Govorim u ime svog srca, koje je uvek išlo ka nekim emotivno neispunjenim, do bola neostvarenim, i do srži nesigurnim likovima, koji su, by the way, uglavnom bili švorc…
Emotivna sirotinja.
Lično moje muške sponzoruše, negovane i voljene uzalud.
I kako ponovo da pustim srce da bira?
Kako, kad više nemam ni skrivene buđelare ni pravo na pozajmicu?
Izvini Đole… ali krajnje je vreme da uključim mozak.
*
Odlomak iz knjige Mama ipak zna najbolje
Vesna Zakonović Arežina
