Rođena sam u Nišu.

Baš kao i moji roditelji.

Mama, jer su joj dedovi i pradedovi sa južne pruge, a tata sasvim slučajno.

Deda Zakon je bio vojno lice.

Mladi partizan koji je iz Bosne stigao u Beograd, oslobodio ga, tu zavoleo baku Zakon, i na tom mestu ostao voljno.

Baka Zakon je rođena u Sinju.

Odrastala je u Somboru, i posle rata došla u Beograd.

Ekipa se tu venčala i skućila, živela, radila.

 Stric se rodio u Zemunu.

Sudbina, armija, Tito, partija, prekomanda, i tata Zakon se rodio u Čairu.

Dušanova ulica.

Duša Niša.

Tu sam se rodila i ja. I moja sestra.

Tu smo prohodale, progovorile, tu nas je ćale vodio u obdanište, na utakmice, koncerte, tu sam naučila da vozim bajs, imala prvu simpatiju.

A onda, opet! Prekomande, životne sudbine, komunisti i komunjare, deda Zakon se vratio u Beograd, mama se sa tatom i nama vratila u Banju. Nišku. I vodu toplu, mesto koje sijalice krase, i često se noću gase, jer je kriza, i stvarno je južnije tužnije, ali se moja south side ekipa bori da ostane nasmejana.

Jer, mi Nišlije smo meraklije.

A merak nema cenu.

Ima male plate, pokradene fabrike, banje bez hotela, ljude bez posla, ali nam je zato rakija vrhunska.

A mi Nišlije, ne možemo bez rakije.

Mada, ja lično,preferiram pivo i vino, ali o tome nekom drugom prilikom.

Moje detinjstvo je bilo prelepo.

Na stalnoj relaciji Niš-Beograd.

Kad sam krenula u osnovnu, raspuste smo provodile kod bake i deke u glavnom gradu, i često sam bila baš tužna što nemam selo u koje mogu da odem, kao moja drugarica iz klupe. I svi ostali iz škole.

Letovali smo u Trogiru i Karinu, jeli Kinderladu u Somboru, iako nam je rođaka nudila najsvežije mleko, od prave kravice upravo pristiglo, spremali smo girice u Splitu, iako ih nisam jela, jer su mogle da me gledaju dok to radim.

Deka Zakon, komunista, nije slavio slavu, ali smo često imali goste, pilo se, krkalo, gostilo i nazdravljalo uz Banja Luko i ta tvoja sela, prepričavale su se anegdote iz NOB-a, pominjali oni kojih više nema, ali na koje smo ponosni jer su dali život za slobodu.

Za nas!

A onda su došle devedesete i sve je otišlo u kurac.

Možda nisam imala dovoljno godina da skapiram politiku spoljnu i unutrašnju, možda je sve bilo dirigovano i unapred planirano (jok i nije), ali postoje stvari kojih se sećam, i koje ne zaboravljam.

Baka Zakon je patila.

I umela je često da kaže da je i ona tako morala iz Sinja, pre mnogo godina…

Deka Zakon je patio.

Svet za koji se borio se raspadao, stan nam je bio pun izbegle rodbine, škole pune dece koja više nisu imala dom. Očeve. Braću.

 Život koji im je pripadao.

Detinjstvo koje su morali da preskoče.

I mi smo ostali bez zemlje u kojoj smo rođeni.

Ali, i posle svih ratova i sranja, bombardovanja i pakla, morali smo dalje.

Moj tata Zakon nije mogao.

Moj najdraži slučajni Nišlija.

Ubilo ga je Kosovo, uranijum, tranzicije, gubitak posla, besmisao i bezumlje u kome nije mogao da se snađe.

Patim, ali se ne predajem.

Jer mi Nišlije, meraklije, i svi ostali južnjaci, imamo tu obavezu da čuvamo granicu i ne damo dalje!

Ako se i mi predamo, kude će onda svi begamo?

Sve nas je manje, i ako moram da zaboravim popis iz SFRJ, ne mogu i neću da dozvolim da se sada, ovako mali, delimo.

Po gradovima.

Akcentima.

Padežima.

Ako je Duško Radović, najveći Beograđanin, rođen u mom Nišu, ali i ako se mesto rođenja ne bira, o čemu mi rođaci pričamo?

I kako bi vam bilo da ste rođeni u nekom gradu odakle biste morali da bežite onih nesrećnih devedesetih?

Da li je taj podatak iz lične karte stvarno toliko bitan?

Igrala sam folklor dugo. Istim žarom pratila korake iz vojvođanskih, i spletova Ponišavlja.

Osećam podjednako i Vranjanski čoček i Banaćansko kolo.

I volim onu Breninu pesmetinu, jer oči su mi more Jadransko i kose su mi klasje Panonsko.

Jer sam ponosna Nišlijka u Beogradu.

Beograđanka iz Niša.

Dedina tvrdoglava Bosanka.

Bakina buckasta Sosa.

Duša slovenska.

Neko, kome je dres reprezentacije uvek na prvom mestu.

Što nam svima želim, pre nego nas sopstveni akcenti rasparčaju bolje od najgorih neprijatelja.

About Author

kevazakon

1 Comment

Leave A Reply