Dok je sinak bio manji i u vrtiću furao svoju frizuru, nije bilo nikakvih problema.
Školski dani doneli su mu pored novih drugara i novu muku.
„Mama, oni mi kažu da sam kao devojčica.“
Govori mi i pokazuje svoju dugu kosu.
„I šta ćemo mi sada?“
Pitam ga.
„Ne znam.“
Gleda me svojim krupnim očima.
„Ja njima nisam ništa odgovorio. Ja ne znam šta da im odgovorim.“
I zaista, šta da im kaže?
Da je dečacima dozvoljeno da plaču, da gledaju i Moj mali Poni, a ne samo Gormite, da obuku crvenu majicu koja nije dres, da puste kosu?
Možda je to ipak trebalo da čuju od svojih roditelja.
Osim ako ti roditelji nisu oni roditelji što život dele na plavo i roze, igračke na autiće i barbike, obaveze na fudbal i balet i ne daj Bože da im neko poremeti taj raspored.
Ili da naslednik pusti kosu i kaže da ga lopta ne zanima.
Jao!
„Reci im ti da zamole roditelje da im ispričaju priču o princu Valijantu!“
Smejem se i guglam fotografije junaka čija frizura jako podseća na sinkovu.
„I reci im da je tvoja mama kao devojčica imala jako kratku kosu. I da se do skoro šišala mašinicom.“
„I da je igrala fudbal sa dečacima iz kraja.“
Žmu se ubacuje dok sebi pravi punđu.
„Ma, sledeći put im kaži da sačekaju da te tata pokupi, pa da vide njegovu frizuru. Da vidimo da li će njemu smeti da kažu da liči na devojčicu.“
„Hoću. Mama, veži mi rep da budem kao tata.“
