Poznajem ga jako dugo. Još dok je svirao u malim klubovima, sanjao velike snove i važno mi govorio da će osvojiti scenu i publiku.
I ja sam mu verovala.
I nisam bila jedina.
Jedanaest godina od našeg prvog intervjua, on i ja ne pričamo o snovima i željama, nego o tome šta smo već ostvarili. A šta nas tek čeka.
Aleksandar Cvetković. Pevač Tropiko benda.
Za mene Sale. Veoma poseban tata.
Ili da kažem kul?
Koja je to definicija?
Sale: “Kul tata za početak mora da oseća potrebe svog deteta. Da je vidi, čuje i razume. Gleda crtaće, vodi je u opservatorijum, muzeje, galerije, bioskop. Da joj maže nokte, fenira kosu, priča o njenoj simpatiji Mihajlu Stošiću, nosi na krkama,ide u duge šetnje, skuplja lišće za herbarijum, priča o modi, pokazuje zvezde i što je najvažnije daje ljubav bez granica.“
Ja: “Zbog prirode posla kojim se baviš, da li imaš osećaj da si nešto propustio u Heleninom odrastanju? A ako jesi, kako to nadoknađuješ?“
Sale: „Možda fizički da, ali zahvaljući internetu smo stalno na vezi, a svaki slobodan trenutak rezervisan je samo za nju! I nije bitno koliko vremena provodiš, već kako provodiš sa svojim detetom, a vreme koje mi provodimo zajedno je i više nego kvalitetno !”
Ja: „Jel imate neke svoje rituale?“
Sale: „ Naravno. Doručkujemo ovsene, zajedno peremo zube i umivamo se, gledamo crtaće i radimo Yogu wink!”
Ja: „I pevate zajedno ( smeh )! Jel imate omiljenu zajedničku pesmu? Koju Helena voli iz Tropiko repertoara?“
Sale: „Voli skoro sve osim balada Tropika jer je rastuže… A zajedničkih imamo puno.. Cool kids Echosmith, Lalala Naughty boy, Smoke on the Water…Spisak je predugačak…”
Ja: „I naravno Helena lepo peva?“
Sale: „Jako je muzikalna, složićeš se da nije ni moglo da bude drugačije pored nas dvoje ( smeh )“
Tako je. Potvrđujem! Jer kada su i mama i tata pevači ( u Heleninom slučaju i deka i stric ), onda se odmah nameće ona narodna o iveru i kladi.
Zato pitam Sašu, šta on očekuje od svog deteta, i da li će da se raduje ako Cvetkovići dobiju još jednu generaciju pevača.
Sale: „Helena je talentovana devojčica. Ali, ne žurimo nigde. Ona ima 3.5 godine, počinjemo sada sa sportom, i naravno ponudićemo joj više opcija, pa ćemo videti gde se najbolje snalazi. Teško je kada imate dete koje je nadareno za više stvari. I njoj to sada treba da bude zabava a ne teranje… Šta god odlučila, imaće našu bezrezervnu podršku!“
A uskoro će dobiti i brata ili sestru. I sigurna sam da je zbog toga srećna i uzbuđena.
A tata? Da li se tata sada oseća kao pravi super heroj i stručnjak, jer već ima iskustva?
Sale: „Pa kažu da sa drugim detetom sve ide lakše, jer si „u treningu“, i nekako si rasterećeniji, jer znaš šta te čeka. Ja sam uzbuđen koliko i prvi put, osećam se kao Superman.”
Ja: „ A kako i koliko tebe deca motivišu? Dokaze imamo koliko te obožavaju!“
Sale: „Deca su ta od kojih bi trebalo da učimo, od kojih i ja učim, jer ona ne mrze, ona su iskrena i kada govore i kada vole, a u svetu kakvom živimo, ljubavi nikada nije previše! Staviti deci osmeh na lice je najveće bogatsvo i najveća motivacija!“
„Dokle god mi to uspeva, živim srećan i zadovoljan…“
Ja: „Znam da umeš da čuvaš i to dete u sebi, da li te ono najviše pokreće i kada su muzika i karijera u pitanju?“
Sale: „To je ono što mnogi zaborave kad dobiju ulogu odrasle osobe! Dete je sveprisutno u svakodnevnici i samo je pitanje koliko i kada ga svako od nas pusti da to bude!“
Očekivala sam ovakav odgovor. I htela sam da tako završimo priču, ali sam ipak postavila još jedno pitanje:
„Porodičan si čovek, uspešan u svom poslu, voljen… Šta je još ostalo od snova da se ispuni?“
Sale: „Pitaš dete da li ima želje? Pa gde to ide?“
Pravi, dečiji osmeh. Iskreno pitanje umesto odgovora. Tako završavamo. Do sledeće želje. I sledećeg blagoslova.
Do tada, pustite ritam neka vas vozi.
