Krv, sreća, suze, znoj.
I sve ostale telesne tečnosti koje se slivaju u dva drena, dok ležim okačena na infuziju.
Pre samo par sati, izneli su me iz operacione sale, skotrljali do šok sobe, navukli mi pidžamu i ubacili u krevet.
Ležim i postojim dok me svaki deo tela boli, ne znam ni da li sam zapravo budna, niti šta se sve izdešavalo na početku ovog dana.
I gde god bi da okrenem glavu tu bi i da se ispovraćam, da obeležim teritoriju, da zaplačem, ali ne smem da trošim snagu koju još uvek i nemam…
Ležim i čekam da prođe minut, sat, dan, da dođe ono sutra kada će mi biti bolje, ali jedino čujem spremačicu koja mora da sredi ovu prostoriju punu isečenih i zašivenih žena, i ode kući srećna i u jednom komadu kada joj prođe smena.
A soba miriše na tugu, na nadu, radost i bol, na sredstva iz njene kofe koje prosipa po podu i trudi se da što pre štiklira posao i napusti nas do sutra.
Spavaj. Ako te ne uspava lek, ošamutiće te neki Mister Proper koji isparava svuda okolo.
Negde pred zoru, svetla se u šoku pale, sestre kao nindža ratnici uleću i kreće dril:
Ajmo, ustajanje, okret na stranu!
Čujem ih, ali ne želim da ih slušam, stavljam ruke na oči, branim se, ali jebiga… One su glasne, one moraju da poštuju proceduru, njima je ovo samo još jedan radni dan, i neka nova lica sa starim problemima, i šta smo koji kurac razmažene, ustaj vojsko…
Da li baš mora tako glasno?
Skupljam snagu i postavljam pitanje, dok gledam kako se žene oko mene bore da otvore oči, da se podignu, da ne zaplaču, da zaborave na rane i konce i katetre i drenove koji izviruju iz svih dostupnih im rupa.
I ja bih da se posvađam sa gospođom u mantilu, da je pitam gde će joj duša, i zašto viče i zašto je namrgođena, i da li se seća zakletve koju je dala kada je krenula da radi posao koji je sama birala…
Dobro je.
Dobro sam, čim imam snage da mislim o ovim stvarima.
Ajmo, ustajanje.
Dve i po sestre na petnaest rasporenih duša i tela, i ja bih sad trebalo da saosećam, da se požalim na sistem, da tvitnem koju ministru i vladi, i milion mi je pitanja u glavi…
Dok me strašna sestra gleda ljuto što još nisam ustala, oprala zube, prošetala do lavaboa i nazad i zahvalila se bogu što sam živa i što uopšte mogu da ustanem.
Jel mora to sve ovako glasno?
Pitam, niko mi ne odgovara.
Kao i kada pitam jesam li došla na takmičenje uređenja enterijera, pa sve vreme vičete da sredim ladicu pored postelje… ili sam tu da se operišem, lečim i dostojanstveno postojim u lošem krevetu, plaćenim novcem koji mi uredno odbijate od plate?
Da li zaista ovako rasporena fizički i emotivno moram da slušam visoke frekfencije od ranog jutra, i da poskakujem kao Rambo u poslednjem, krvavom kadru filma?
Hoću, mogu, moram…
Hrabrim napaćenu dušu i pokušavam da pomerim svoje umorne noge, dok psujem sve ženske boljke, i ministra zdravlja, pride…
Evo, ustala sam, sada ću prvo da otplačem partiju, a onda da se dovučem do jebenog lavaboa, i odmah ću i da se umijem i da se pogledam u ogledalo i sebi kažem da sam ponovo pobedila.
Dok čujem iza zida priču o odlasku u Nemačku i boljim uslovima rada.
Možda nemački pacijenti manje plaču? Možda ih rane manje bole?
Ili ih jednostavno boli dupe, jer imaju tretman koji su zaslužili i platili iz nekog svog fonda.
Vučem se nazad, osvežena i orošena, i razmišljam da upišem nemački, za svaki slučaj…
I smejem se dok pokušavam da se vratim u krevet, na onaj loš dušek od koga me još boli kičma… I gledam saborce oko sebe, sve moje Murate rasečene uzduž i popreko, kako se junački bore da sačekaju ono sutra kada će nam biti bolje…
Kada nas iz šoka prebace na odeljenje, kao svojevrsni dokaz da smo preživele.
Okrenule igricu.
Pobedile sistem.
Amazonke postoje.
Amazonke su stvarne.
Spavaju, povraćaju, bude se i izlaze iz šok soba.
Svakoga dana.
Ovo je priča o njima.
Ovo je naša pobeda.
Applaus für die Gewinner!
