„Voli Beograd kad ne možeš da isparkiraš sopstveni automobil kod hale Pionir, tu živiš, kad je košarkaški derbi a hitno ti je.“
Zovem drugaricu i čitam joj. Ona živi preko puta Pionira. Ona živi baš ovu priču iz knjige.
Knjige koju sam zavolela čim sam se srela sa naslovom.
„Beograd je ljubav.“
Potvrdno klimam glavom dok se prepoznajem u redovima i između njih.
Emocije me dočekuju i grle, smejem se i prisećam svog detinjstva, bake, deke i suza radosnica svaki put kad bih kretala put srpske prestonice.
Ja sam nerođena Beograđanka.
Neko ko je glavni grad otkrivao godinama, kroz priče svoje porodice, svog tate, i redovne dolaske čim bi školsko zvono označilo početak raspusta.
I srećna sam što sada postoji jedno svedočanstvo o ljubavi i poštovanju, i što je knjigu napisala Ana.
Spisateljica sa stilom.
Još jedna nerođena Beograđanka koju s pravom zovu i ženski Kapor.
Do sada sam umela da konstatujem da su Momo i Duško Radović najveći Beograđani rođeni u nekom drugom gradu.
Ana Atanasković im se upravo pridružila.
Jer, da nije došljaka, ni Beograd ne bi bio to što jeste.
Citiram je i počinjemo priču.
KevaZakon: „Kako objašnjavaš to da su o Beogradu najlepše pisali i govorili nerođeni Beograđani?“
Ana: „Izgleda da rođeni Beograđani uzimaju na neki način svoj rodni grad zdravo za gotovo, iako ga nesumnjivo vole. Čitavo njihovo detinjstvo je vezano za grad u koji smo mi, nerođeni, kročili mnogo posle njih i naravno da su puni emocije za njega. Ponekad im se, možda, čini da tu ne mogu da uhvate šansu za ruku kao što se nama, koji dolazimo u Beograd da uradimo upravo to, „prikazuje“. I sve je to legitimno. U Beograd se i dolazi i iz njega se odlazi, a on je uvek tu. Mi koji dolazimo smatramo da nam je dao toliko šansi za proširenje, sreću, ostvarenje i nove situacije da dolazi do fascinacije koja se ne podrazumeva, već je deo životnih ciljeva a postaje i deo srca. U toj novoj simbiozi se rađa i inspiracija.“
KevaZakon: „Koliko je vremena i emocija tebi trebalo da ovako upoznaš Beograd? Dotakla si mu dušu!“
Ana: „Volela sam Beograd i pre nego što sam došla ovde da studiram i kasnije živim. Sećam se emisija Beogradska hronika koje je vodio Bane Vukašinović. Pomno sam ih pratila od detinjstva i nekako osećala da ću ja tu živeti, kako, nisam znala. Kada sam došla da studiram isto nisam znala na koji način ću ostati, samo je u meni bio taj osećaj. I ostala sam na sasvim čaroban način, dobila željeni posao „sasvim slučajno“ dan posle diplomiranja. Vremenski gledano, tu sam od 1992. godine, ali emotivno gledano, verovatno od rođenja.“
KevaZakon: „Otvorila si nam svoje srce, ispričala priču o svojim najvećim ljubavima. Ali, ne mogu da se otmem utisku da su ti dečaci bili tvoji u određenom momentu, samo je Beograd sve vreme tvoj. Kako se voli beogradski dečak?“
Ana: „Posvećeno. Beogradski dečak te prvo osvoji na šmekerski način. I priča ti o svom gradu, o detinjstvu na Terazijama ili bilo gde na beogradskim ulicama, tako da još više zavoliš grad. Onda te, postepeno, još dodatno „izbeogradiše“, nauči te gradskim cakama i stilu, unapredi te. Voli se bezuslovno, čak i kada te u šali pecne ponekad, jer beogradske šale su najčešće benigne. Široke. Pune duha. Beogradski dečaci znaju da vole. Ne „knjiški“ već zapravo gradski.“
KevaZakon: „Kad nemaš koga da voliš, voli Beograd. Tvoja lična istorija i istorija grada su se spojili. Kao da imaš neko svoje Ušće. Zaplovili ste zajedno.“
Ana: „Uvek u životu možeš da nađeš nešto lepo i uvek možeš naći koga ili šta ćeš voleti. Zašto da ne voliš čarobni Beograd? Imam da, Beograd je moj dom već decenijama. U njemu ostaje sve što proživimo i osećamo. Beograd pamti.“
KevaZakon: „Kažeš i da se rođeni Beograđani dele na nekoliko načina. I po tome na kojoj obali Ade provode vreme, ali i gde pazare i ispijaju kafe. Zašto je baš Kalenić centar sveta?“
Ana: „Na našim pijacama je povrće i voće još uvek ukusno. Pritom tu ima i mnogo drugih proizvoda, čudo jedno. A sve ukusno. I uvek čuješ neku priču. I sprijateljiš se. A Kalenić je dodatno poseban jer je na Vračaru, kraju grada kog mnogo volim. Sve je nekako tu a opet nije „suvi“ centar i sve se vrte oko Kalenića, gde možeš naći dobro pečenje, suve šljive i stare medaljone. Poenta je u snabdevenosti uz neminovno dobar provod. A dobiješ vrhunske proizvode. Pijaca Kalenić je spoj otmeno distanciranog i šarenog. Od nje možeš brzo da dođeš do omiljenih vračarskih ulica, možeš da stigneš brzo do Bulevara. I tu je svaki dan, ne kao pijace koje se pojavljuju po svetskim gradovima s mene pa na uštap. Osećam pulsiranje tog našeg čuda. Ne bih je menjala ni za šta.“
KevaZakon: „Koja strana Ade je više beogradska?“ (smeh).
Ana: „Ne znam. Moja omiljena strana je makiška.“
KevaZakon: „Džeremi, Erik i Rabia su važan deo tvoje priče o glavnom gradu. Njihov životni put kao da nam govori da stranci nekada više i bolje od nas samih razumeju koje im mogućnosti pružaju Srbija i Beograd. Koliko jednom strancu treba da postane Beograđanin?“
Ana: „Jedan dan.“
KevaZakon: „Pišeš da bi Beograđani radije negde preko, nego da odu do Trešnje i dotaknu svet! Da li će posle tvoje knjige shvatiti da se čitav svet nalazi upravo na potezu od kućne adrese do Trešnje?“
Ana: „To mi je najveća želja! Da knjiga dođe do ljudi i da im prenesem to što sam iskusila – osećanje večnosti u ovom gradu. Prošla sam dosta…ali ima svega i ovde, samo ako malo bolje potražiš. Ogaraviš se, da, nije Beograd idealan…ali si srećan, kao deca kada umažu lice i prste od sladoleda.“
KevaZakon: „Da nije došljaka, Beograd ne bi bio to što jeste. Šta kažu rođeni Beograđani na ovu tvoju konstataciju?“
Ana: „Svi oni koji zaista vole ovaj grad srcem znaju i razumeju da je velikim gradovima stalno potrebna sveža krv koja ih oplemenjuje. Bez nje bi se degenerisali. Niko u Njujorku ne postavlja pitanje ko je odakle, pa se nadam da je sve više takvih slučajeva i ovde.“
KevaZakon: „Kako se postaje Beograđanin?“
Ana: „Srcem. Olovka piše srcem. Život se živi srcem.“
***
Ana Atanasković je rođena u Kruševcu, 1973. godine. Autorka je četiri knjige. Profesor je engleskog jezika i neizlečivo zaljubljena u Beograd.
