Mlađana je u finalnoj fazi.

Besna, povređena, ali se i dalje prima, dok je sujeta šamara.

Sve u svemu, sjajno društvo za posao.

Onako, baš kreativno.

„Ne javljam se kad me zove, onda mrzim sebe samu, pa ja njega okrenem. Onda on mene kulira.“

„Od seksa do seksa, ista priča. Postala si zavisna.“

I stvarno jeste. To više nije ni strast, ni želja, ni zaljubljenost. Samo što ja nemam prava da to osuđujem, kad i sama mučim istu muku.

Samo je kod mene platonska, višegodišnja, lečena varijanta.

Jebeni recidiv!

„I znam da tamo negde ima neku, i to što znam mi ništa ne pomaže!“

Mlađana nastavlja monolog, ja ćutim i slušam, jer sam svoje rekla i pokazala.

Mislim, šta reći više?

Proći će te. A možda i neće. Možda navikneš. Možda potrošiš pola života na to. Možda i ceo život. Mada, sumnjam.

Muvali ste se, ljubili, vodili ljubav, kresali.

Sve ste već probali. Nema tu više ničega o čemu bi se maštalo i sanjalo!

Sreća je lepa samo dok se čeka, ali ti si sa njim sve dočekala!

Probudićeš se jednog jutra i shvatiti. Do tada, koristi kondom!

U ovakvoj priči ne postoji onaj srećan kraj. Možda srce ne možeš da kontrolišeš, ali su zato za telo davno izmislili prezervative.

Pa dok ti se glava ne razbistri, ti bar njegovu prekrivaj.

Ja sam ti već problematična.

Beznadežno romantična duša, ko u onoj Lukasovoj pesmi.

Moj život nije jedna bajka, nego komplet knjiga.

U jednoj živim ja, u drugoj postoji onaj žabac kog nikada neću da poljubim, da se ne bi pretvorio u princa.

Šta sa dvojicom da radim?

Mislim da ne postoji bajka u kojoj je nekada davno živela princeza sa nekoliko muževa.

Osim Snežane, možda, ali ni ona se nije glasno izjasnila, pa ja i dalje verujem u muško-ženska prijateljstva.

Do poslednjeg patuljka!

„Šta da radim?“, pita me Mlađana.

„Ništa!“

Odmahujem glavom.

Ili i dalje veruj u bajke ili neguj svakakve gmizavce.

Čiča miča i jebiga.

Tako to ide u životu.

*

Odlomak iz knjige Mama ipak zna najbolje

Vesna Zakonović Arežina

About Author

Comments are closed.