Bila je devojčurak kada je prvi put otišla sa društvom na Marakanu.
Tako je valjda sa svim velikim ljubavima.
Počnu iznenada i traju zauvek.
Sedamdeset godina kasnije, baka Marica Pantelić i dalje sa istim žarom navija za Crvenu zvezdu i prati sve utakmice koje može da pogleda na televiziji.
Priču počinjemo na terasi njene kuće, dok kafu ispija iz svoje omiljene šolje.
Šolje, koju krasi Džajin portret.
Baka Marica: „Ja sam Marica Pantelić, rođena 24.10.1924. Za Zvezdu navijam otkako znam za sebe! I volim sve sportove i klubove! Sve dobre igrače. Mada, od kako je fudbal postao ovakav, ja na utakmice više ne idem!“
Ja: „A zašto, bako, baš Zvezda?“
Baka Marica: „Šta znam, tako se u srce usadilo!“
Ja: „Koliko ste godina imali kada ste prvi put otišli na fudbalsku utakmicu?“
Baka Marica: „Pa tako… Dvadeset tri, dvadeset četiri…“
Ja: „Pričajte mi, kako je sve to nekada izgledalo?“
Baka Marica: „Eh, divno, trava kao tepih, lepa atmosfera, porodično se išlo i navijalo! A vidi sad! Pogledaj šta rade! Ništa se to meni ne dopada! Biju se po tribinama, kvare sve! Pa ti treba da ideš da gledaš utakmicu i da uživaš! To treba da bude lepo, neka svako voli svoj klub, ne možemo svi za isti da navijamo!“
Ja: „Vi imate posebnu uspomenu sa Marakane?“
Baka Marica: „Da! Kada su je renovirali, mi smo od Zvezde kupili neku ogradu, eno je, još mi iza kuće stoji! Davali smo i priloge da se izgradi ovaj novi stadion, imam i člansku kartu, ali ne znam gde je…“
Dok razmišlja gde je istu mogla da stavi, baka Marica mi priča kako nikada nije bila zaljubljena u nekog sportistu, kao što je to sada moda, ali da je oduvek imala omiljene igrače.
„Volela sam sve koji su lepo igrali i lepo se ponašali! Išla sam na utakmice i sa komšijama i sa drugarima i posle sa mužem! Sve sam pratila. I rukomet i odbojku, ali su mi fudbal i košarka nekako najdraži!“
Ja: „Kog fudbalera biste mogli da izdvojite?“
Baka Marica: „Rajka Mitića! Ali i Šekularca i Kostića. Pa Džajića! Volim i ovog malog Grujića i žao mi je što je otišao i to u Englesku, tamo su ga prodali! Znam da su morali, jer su se zadužili, pa sad najbolje prodaju, da bi ostali u ovom visokom društvu. Ali, šta ću, ja i dalje najviše volim Zvezdu!“
Ja: „Rekli su mi da pratite i košarku! Hajde malo da pričamo i o mom omiljenom timu! (smeh)“
Baka Marica: „Odlična je Zvezda ove godine! Dobro se ponašaju, nikog ne bih da izdvajam, jer sad tu ima stranaca, pa da se ne uvrede. Ali, onaj mali, valjda se Miler zove, on je baš dobar! Gledala sam ja sve utakmice, dok mi nisu ovi iz kablovske pomešali neke kanale. Sad nemam sve, a neke utakmice niko i ne prenosi, pa se nerviram!“
Nervira se baka Marica i kada Đoković pogreši, ali kaže da se to retko dešava. Prati mečeve našeg asa, veliki je navijač i reprezentacije.
Prošle godine je pred meč naših košarkaša sa Litvanijom, prokomentarisala da će, citiram: „Biti teško protiv ovih ogromnih. Jaki su i mnogo skaču.“
Tako je i bilo.
I među stranim fudbalskim klubovima, baka Marica ima svoje favorite.
Baka Marica: „ Navijam za Barselonu i za Mančester Junajted. Htela sam baš da ti kažem ko mi je najomiljeniji fudbaler svih vremena, Brazilac je… Ali eto, ne mogu da se setim nikako! (smeh)“
Ja: „Da li biste voleli da ponovo odete na Zvezdin stadion?“
Baka Marica: „Jao, volela bih. Ali, stara sam, ne mogu! Baš bi bilo lepo da ponovo ispratim one dodele trofeja, to baš volim da gledam! To mi je nekako najdraže i najveselije!“
Zato joj za kraj razgovora, od srca želim da se još dugo veseli uz onu… Još jedna pobeda i titula…
Jer u ljubavi prema voljenom klubu, krije se i tajna dugovečnosti.
