Sebe odavno predstavljam kao savršenog komplikatora. Čak i kad ne moram tako, ja namerno hoću.
Rekla sam DOSTA svim potencijalnim zaljubljivanjima koja počinju i završavaju se sa JA IMAM DEVOJKU pričom.
I taman kada sam osetila ogromno olakšanje, pronašla sam novu disciplinu: Ljubav preko žice. Ili SMS-a. Ili interneta… Kako god.
Skupo, stresno, neizvesno.
I eto mene u prvom redu.
Da zlo bude najveće, ovde sam veteran. Pre tačno pola decenije, volela sam preko žice, ostavila sve, otišla da budem sa njim i potrošila godine pucajući po svim žicama i šavovima…
Nekako sam se zakrpila, kad ono…
Zvrrrr…
Novi takmičar.
Niski start i …
Kreći!
Da zlo bude veće od najvećeg, sa one strane žice uvek je lik koji ne zna kako da ostane veran ni sebi u ogledalu, a ne osobi na trista kilometara.
I ne radi on to nikada namerno. Slatka si mu i simpa si mu i prava si mu sve dok si bukvalno pored njega. Čim ti ubaci kofere u prtljažnik, deo mozga mu se teleportuje u obližnji kafić, po pravilu nabudžen lokalnim cicama, čiji je jedini zadatak da baš njega privedu. On onda kao neće, jer je obećao da će biti veran toj super simpa devojci, ali… dvesta sedamdeset kilometara… do naplatne rampe… plus gradski prevoz…
Muka je to…
U ovakvim momentima, setim se priče svoje srećno udate prijateljice, koja me je večito uveravala da PRAVOM ni Australija ne bi bila daleko, a ne grad u istoj maloj državi!
Gde su takvi pravi?
Da li treba da se odselim u Australiju?
Uvek sam ja bila TA koja je pravila kompromise i vraćala se na start, iako su joj kockice uvek govorile ŠEST POLJA NAPRED!
Sve zbog ljubavi!
Ljubavi!
Najbolji prijatelj mi je sinoć šapnuo: „Ti moraš da ih pustiš da te vole… više i jače nego ti njih… dosta je bilo kneže Lazare… Dosta te svesne žrtve…“
Fuck them all, znam ja sve… ali džabe…
I zato opet sedim pored telefona i pokušavam da NE OKRENEM BROJ, da njega, telepatski, nateram da poželi da sa mnom bude na stalnoj telefonskoj liniji…
Skupo.
Stresno.
Neizvesno…
Da li je vredno ove nove svesne žrtve…?
Prokleti telefonski aparatu.
Prokleti Vuče Brankoviću…
***
Odlomak iz knjige (Ne)Verujem u ljubav
Vesna Zakonović Arežina
