Svaki put kada u svojoj emisiji govorim o saobraćaju, novim pravilima ili poštovanju već postojećih, konsultujem se sa Damirom Okanovićem.
Ovaj razgovor sa direktorom Komiteta za bezbednost saobraćaja, ipak počinjem malo drugačije, i pitam ga da li sebi dozvoljava neke greške u saobraćaju, ili se uvek ponaša u skladu sa zakonom. Odgovor me iznenadio. Zamalo!
Damir: Propisno i bezbedno ponašanje u saobraćaju trebalo bi da budu sinonimi. Međutim, moguće je da se neko ponaša nepropisno a da to ipak bude bezbedno. Ja tako svaki put kad sednem u svoj auto, kršim Zakon o bezbednosti saobraćaja ali se ponašam bezbedno. Kako, pitaćete se. Pa evo, važeći zakon u članu 116. određuje da je u vozilu dozvoljeno prevoziti onoliko lica koliko je označeno u saobraćajnoj dozvoli. U mojoj saobraćajnoj dozvoli piše da je dozvoljeno voziti pet osoba, a ja nikada ne vozim pet osoba u mom automobilu. Uvek vozim manje, a to zakon, ovako kako je napisano, ne dozvoljava. Postoje situacije u kojima se ponašam nepropisno jer je to manje opasno od propisnog ponašanja, To je slučaj npr. sa propuštanjem pešaka na pešačkom prelazu na veoma prometnim saobraćajnicama gde postoji više saobraćajnih traka u jednom smeru. Više puta mi se dogodilo da stanem kako bih propustio pešaka, a vozilo u susednoj saobraćajnoj traci ga zamalo udari. Tako da često neću namerno da stanem, kako ne bih svojim propisnim ponašanjem doprineo stradanju pešaka.
Ja: „Koji te postupci u saobraćaju najviše nerviraju kod drugih? Koji su najučestaliji?“
Damir: „Spisak je poduži. Ističu se oni gde se svesno ugrožavaju deca, stari i invalidi. Tu su i neuključivanje žmigavca, bahato parkiranje, držanje mobilnog telefona u ruci tokom vožnje i sl. Ono što me posebno pogađa jeste nepropuštanje vozila hitne pomoći ili vatrogasaca koja imaju uključena rotaciona svetla i sirene. Nekome su sekunde granica između života i smrti, a neki vozači ne žele da se sklone, pa čak i namerno smetaju.“
Damir, pre svega savesni tata dve devojčice.
Da li tata sa ovakvom funkcijom opominje druge roditelje koji prave greške u saobraćaju i kakve su reakcije? Gde roditelji najčešće greše, pitam ga i razmišljam da li ću se negde prepoznati.
Damir: „Najčešće i najopasnije greške roditelja su davanje lošeg primera i nebezbedan prevoz u vozilu. Ništa ne može tako loše uticati na razvoj deteta kao učesnika u saobraćaju, kao nebezbedno ponašanje roditelja. Kada tata ne veže pojas ili mama pređe ulicu na crveno svetlo, oni šalju opasnu poruku detetu da je takvo ponašanje prihvatljivo. Dete prihvata takav model ponašanja i dovodi sebe u opasnost, i što je takođe stravično, nastavlja sa takvim ponašanjem i kada odraste i sedne za volan. Što se tiče prevoza u vozilu, činjenica je da manje od 20% roditelja u Srbiji prevozi decu u bezbednosnom sedištu i da zbog toga već duži niz godina deca na našim putevima mnogo češće stradaju kao putnici nego kao pešaci. Većina roditelja na žalost potcenjuje opasnost od prevoza van sedišta jer nisu svesni šta se dešava sa detetom u slučaju npr. čeonog sudara ili prevrtanja. Vole svoje dete najviše na svetu, a stavljaju mu glavu na panj svaki put kada ga ne vežu u automobilu.
Roditelje koje poznajem uglavnom prevoze decu u dečijem sedištu. Oni koje to ne rade naravno da opominjem, i većinu uspevam da ubedim da promene stav. Opominjem i one koji nekada prevoze decu u sedištu a nekada ne prevoze… Obično na kraćim relacijama. To je pre svega opasno, jer se saobraćajna nezgoda može dogoditi i na relaciji od 10 metara, a sa druge strane šalje se opasna poruka detetu da nekada mora da se ponaša propisno a nekada ne mora, u zavisnosti od lične procene. Da li će date sa takvim stavom sutra kada postane vozač procenjivati da npr. ne mora da veže pojas na “kratkoj relaciji” ili da sedne mortus pijan za volan “samo tu do ćoška”? Plašim se da hoće. Nepoznate roditelje jako retko opominjem jer često ne shvataju to kao dobronameran gest.“
Potvrdno klimam glavom. A onda mu prepričavam fejsbuk status svoje drugarice i molim za komentar.
Sadržina je sledeća:
Moja klinka od sedam godina videla neke ljude koji pretrčavaju ulicu i kaže… Mama, što njih sad ne kazne, ja znam da tu ne sme da se pretrčava a oni stalno to rade? Stariji su od mene?
I zaista, zar nisu strožije kazne nekad jedino rešenje? Preventiva?
Damir: „Suština je u saobraćajnom obrazovanju i vaspitanju. Čoveku koji je lepo vaspitan sa jedne strane, i svestan posledica opasnog ponašanja sa druge strane, ne morate pretiti kaznama da bi se bezbedno ponašao u saobraćaju. I ako pogreši, treba mu prvo objasniti gde je pogrešio pa onda kazniti, ali ne drastično. Sa druge strane, prema onima koji su veoma opasni u saobraćaju ne treba imati milosti. Komitet za bezbednost saobraćaja pozdravlja novinu u zakonu da se vozačima sa preko dva promila alkohola u krvi trajno oduzima vozilo kojim su upravljali. Pravo na život je iznad svakog prava, pa i iznad prava na svojinu.“
Pozdravljam ideju! Možda zvuči surovo, ali sam sigurna da bi se statistika promenila.
Vraćam se na priču o saobraćajnom obrazovanju i vaspitanju i zanima me koliko bi bilo surovo ( a sa druge strane delotvorno ) deci u vrtićima pokazati kroz film ili istinitu priču, šta se dešava kada neko dok vozi pravi ozbiljne prestup.
Damir mi kaže da Komitet za bezbednost saobraćaja zajedno sa Savetom za saobraćajno obrazovanje i vaspitanje već radi na formiranju programa saobraćajnog obrazovanja i vaspitanja za decu predškolskog uzrasta, a konačnu reč o metodama daće stručnjaci, pre svih iz oblasti pedagogije i psihologije.
Kao mama predškolca, radujem se ovoj informaciji.
Zaista verujem da je priča jedno, a konkretan primer ( ili doživljaj situacije ) nešto što se pamti celog života.
Zato pitam Damira, da li ima neku svoju priču sa lica mesta. Situaciju, u kojoj su se principi o kojima govori pokazali na delu, kao jedini ispravni.
Damir: „Kada smo prvi put sa starijom kćerkom putovali na more, ona je tada bila beba od 9 meseci. Bila je tokom celog puta u dečijem sedištu. Malo pre Soluna je počela da se nervozi i plače pa je moja žena insistirala da je “na par minuta” uzme u naručje da je smiri. Ja se nisam složio i odgovorio sam da može da je uzme u naručje ali tek kada se isključimo na neki parking. Nastala je mala svađa među nama, ali sam ostao pri svome. Nije prošlo ni tri minuta, dok smo stajali u koloni na vozilo iza nas je naleteo neki džip i nabacio ga na nas, a mi smo odbačeni na vozilo ispred. Klasičan lančani sudar. Osim što se preplašila, beba nije imala nikakve posledice. A da je bila kod žene u naručju sigurno bi zadobila povrede. To nam je bila dobra lekcija da nikada ne pravimo izuzetke.“
Pomenuli smo vrtić, roditelje, lični primer. Hajde da završimo ovu priču komentarom vezanim za sadašnji sistem polaganja i dobijanja vozačke dozvole.
Ja: „ Da li bi tu nešto promenio, ili ti je sistem ok?“
Damir: „Daleko, daleko je od ok. Osnovni problem je što saobraćajno obrazovanje i vaspitanje ne postoji kao obavezno u vrtićima, osnovnim i srednjim školama. A u auto školama se uči veština upravljanja vozilom i suvoparno poznavanje osnovnih pravila saobraćaja. Deca koja dolaze u auto škole generalno nisu saobraćajno vaspitana, nisu saobraćajno obrazovana, nemaju izgrađenu svest, zanima ih uglavnom samo da dobiju dozvolu što pre i onda se tako fabrikuju vozači koji znaju da je vezivanje pojasa obavezno ali pojma nemaju npr. šta se dešava sa nevezanim vozačem pri čeonom sudaru pri brzini od 40 kilometara na sat.“
Eto nove teme kojom ćemo se sigurno baviti.
Do tada, pamet u glavu i veži pojas čim sedneš u auto. I sebi, i detetu.
