Dobar dan, jebete li nešto?

Zamisli da ne moraš da odgovaraš na sledeća pitanja…

1. Je l’ imaš dečka?
2. Kad ćeš da se udaš?
3. Je l’ planiraš bebu?
4. Kako lepu decu rađaš, kad će drugo?
5. Gde dvoje dece, tu i troje, šta čekaš?

Više puta sam pisala o ovome, nadajući se da će ljudi prestati da guraju nos gde im nije mesto bilo šta da gurnu, ali kada me je i dermatolog pre neki dan pitao kada ću ponovo da rodim i šta čekam i što čekam, shvatila sam da su u ovakvim situacijama delotvorne samo dve reakcije.

Da se pravim da ne čujem ili da uzvratim pitanjem…

A vi, jebete li vi nešto?

Da se razumemo, i to da li imam dečka, da l’ ću da se udam, rađam dete, drugo, treće, zahteva radnju pomenutu u mom pitanju, pa pre nego kažete da sam ja prosta i bezobrazna, shvatite da ste mi bez poziva ušli u krevet.

Čemu potreba da razgranavate tuđa porodična stabla?

Šta sa onim ljudima koji jednostavno nemaju sreće da upoznaju nekoga sa kim bi delili postelju, račune, sreću, život?

Šta je sa onim parovima koji toliko žele naslednika i daju sve od sebe i više od toga, ali im jednostavno ne ide?

I šta sa onima koji svoj mir ne žele ni sa kim da dele?

Mislim, šta vas briga kolika će biti nečija dinastija i koliko je to za nekoga dobro?

Bićete tu da tešite ako krene po zlu?

Bićete tu da ljuljate naslednika, brišete usrana dupeta, peglate pelene, dajete sisu?

Platićete svadbu?

Ostaviti nasledstvo?

U dobru i zlu, dok nas smrt ne rastavi?

Naravno da nećete. I ne morate. Niko to od vas ne bi ni tražio.

Kao i što vam ne traži savete, strategiju za život, jajnu ćeliju niti spermu.

Moja vagina je moja stvar.

Tiče se i muža i izabranog ginekologa.

Vi tu zaista nemate nikakva posla.

Pa vas ne bih više zadržavala.