Ja navijam bučno.
Skačem, psujem, bodrim, jer, kako reče moja poznanica Alisa, kad urlaš i na televizor, naši igraju bolje.
Oborila sam rekorde u nespavanju, nisam propustila nijedan meč, skok, smeč, zakucavanje, pucanje, plivanje, kuvanje, suzu, sreću, pobedu, poraz naših takmičara na Olimpijskim igrama u Riju.
Ja sam jedna od onih što plaču kad Nole gubi.
Plačem i kad Tea krene šut, Maju kuvanje, Brankicu smeč, Zoranu pucanj, Sonju trojke.
Plačem od sreće sa zagrljenim sestrama Dabović i kad mi moj olimpijski Steva pošalje sliku sa medaljom i pozdravom iz Rija, kad Živko pusti suzu, a tim mu skandira, kad Raduljica zakuca u Danilovićevom stilu, a Bogdan spiči trojku sa pola terena.
Kad svira himna, ja pevam i stojim mirno. Nosim dres reprezentacije i ljubim grb.
I da, ja doživljavam lično i pobede i poraze, a ove ljude volim kao da su mi rod rođeni.
Pred svaki odbojkaški meč, ja skačem i zagrevam se sa Tijanom i Milenom, guglam o rvanju, jer mi tu još uvek mnogo toga nije jasno, slušam koleginicu Dašu kad priča o kajaku, tapšem pored ekrana kad Španović krene da obara nacionalne rekorde.
Divim se mladosti Tijane Bogdanović i uspehu koji je već postigla, mislim na naše odbojkaše, uverena da ćemo pokoriti svet na sledećim Olimpijskim igrama, Ranđelovića i Jovketa savetujem preko neta, kao prava starija sestra iz Niš(a) i osećam duboko poštovanje prema svim ljudima koji su obukli dres i otišli u daleki Brazil.
Ali to ne znači da ću svog klinca da upišem na tenis, kajak, rvanje, basket, vaterpolo i tripujem da će biti novi Đoković.
Što ne mora da znači da neko drugo talentovano biće to neće postati, gledajući igre naših šampiona.
Svojih idola. Jer oni to i treba da budu.
Neko je rođen da bude veliki sportista, neko da za njega navija i bodri.
Armija, rođaci. I dobra strategija.
Sistem.
Dežurni hejteri uveliko su se pozabavili i Noletovim suzama i lošim partijama sa početka igara, ali su se nekako najviše bavili nama koji ustajemo rano (ili ne spavamo uopšte), glasno komentarišemo, plačemo kad ne ide, bodrimo da bude bolje, uz ljubav i hašteg Srbija!
Kao, šta se ložite?
Rođaci, domovina se brani vaspitanjem. Poštovanjem himne, grba i zastave.
Domovina se brani pobedom.
I to baš ovom, u Riju.
Gde je sve tako jasno.
Transparentno.
Jednostavno.
Savršeno.
Talenat, sportski duh, ljubav, planirane akcije, uigrane akcije, brzi potezi, mudri potezi, fantastične završnice, TIM!
SVI ZA JEDNOG. JEDAN ZA SVE.
Uz zagrljaje i osmehe. Do poslednjeg poena, udarca, metka, cilja, koša.
Fer-plej, rođaci, a ne Ne ljuti se čoveče, jer ovde ne moramo da igramo kako neke velike mudonje kažu i savetuju.
Da je sreće i pameti, da tako nastavimo i posle Rija.
Da sagradimo bazene, da ugrejemo vodu, da popravimo koševe, da obećanja postanu realizacije.
Da stipendije za najbolje budu konkretne, da uslovi za treniranje ne budu razlog za promenu državljanstva.
I da skontamo konačno, mi Srbi ludaci, da nam ne treba ni more da bismo sa vaterpolistima pevali OSVOJILI SMO SVEEEEEEEEEEEEEEE.
I da smo jebeno veliki i snažni, kada nas cilj ujedini.
Znate šta, rođaci, mene su ove Olimpijske igre uverile da su čuda moguća i da baš tim Srbija ima moć da ih stvara.
I da, kada igraš srcem i dušom i to isto srce ostaviš na parketu, u vodi, na strunjači, onda ti niko ne može ništa.
Uz srpski inat i tri prsta.
I zato volim svoj tim i kada dobija i kada gubi.
Jer kada je ovakav raspored snaga na terenu, moj tim ne može da izgubi.
Čak i kada semafor kaže drugačije.
p.s.
Rođaci, okrenimo se konačno i pametnoj i talentovanoj mladosti, koja hara na svetskim takmičenjima iz matematike, fizike, informatike.
A često nema sredstava ni za smeštaj i put.
Samo da utvrdimo…
U zdravom telu je zdrav duh.
I obrnuto.
U tome je najveća lepota.
Jer…
„ Domovina se brani lepotom,
I čašću i znanjem,
Domovina se brani životom,
I lepim vaspitanjem.“
Hvala ti, Ršume.
