Živećemo zajedno.

Zvanično.

To je ono DA koje izgovaraš pred finalno DA u venčanici.

Da, budićemo se zajedno.

Da, delićemo račune, kućne poslove, brige.

Da, gledaćeš me bez šminke i bolesnu, nadrndanu, u pms-u.

Dodavaćeš mi toalet papir i uloške i bićeš sa druge strane vrata dok piškim.

O bože, živećemo zajedno!

„Ne paniči, to je jedan potpuno ispravan put.“ Kevi me hrabri. I dodaje čokoladicu. Za svaki slučaj.

„Ne znam šta da mislim! Ovo je kao generalna proba života. A ja tražim puškice da ne zaboravim tekst!“

Serem. Znam šta me boli.

Činjenica da će mi u stan legitimno ušetati njegov dobar drug. A moja Bivša Katastrofa.

Zamišljam kako mu kuvam kafu i pravim se da mi je svejedno, a ne može da ti bude svejedno ni posle sto života i bezbroj skuvanih kafa!

A svadba?

Da mi dođe na svadbu i da mi duva za vratom dok izgovaram veliko DA? Pa da mi do kraja postojanja ostane tu negde blizu da strepim svaki put kad okrenem leđa?

Panika!

Svako ima prošli i sadašnji život, ali u dva različita poglavlja!

Moji se i rimuju i dopunjuju.

Kakav aranžman!

„Ne preteruj!“ Kevi uvek ima rešenje. „Ako bi da se takmičiš, pobedila si! On je sam. Izgubio je i tebe i svog druga.“

„Kako je njega izgubio?“

 Ne povezujem.

„Pa lepo. Ti ćeš mu biti na prvom mestu. Ako si mudra, iza tebe će ostati par mesta prazno. Pa tek onda neko… I to kako ti budeš rasporedila!“

„Ali ja neću da se takmičim!“ gotovo zapomažem.

„Baš mi je žao. Ali život je borba!“ kaže Kevi „Uostalom, kad dođu klinci, oni će da popune taj prvi red. Život zna šta radi.“

Konstatuje i nastavlja sa svojim poslom.

 „A šta ako on ne bude dobar otac?“ ponovo zapomažem. Patetična sam.

„Osećaj. Tu nema pitanja i odgovora.“

U pravu je Kevi, naravno da je u pravu!

Hajde da prvo prespavamo noć, da zajedno isprljamo sudove. I da ih operemo! Da pojedemo prvih sto grama soli zajedno. Da on i ja postanemo mi.

Zašto se onda stalno vraćam na priču o drugom njemu? Moja Lična Katastrofa, kao lična karta, uvek je uz mene.

„Zato što porazi bole do kraja života. I ožiljci se vide. Fora je u tome kako ih nosiš!“

„A ti Kevi… Kako je to tvoje ne vidim? Gledam je pažljivo. Tražim neki znak.

„Ti misliš da ih ne vidiš! Zato što ja tako želim. Tajni savez sa dušom!“ Šapuće mi.

 „Emocija inspiriše, ali mozak upravlja. Nemoj nikada više to da zaboraviš! Mora da se zna ko je gazda!“

„Ja stvarno voim svog dečka!“ Jednostavno priznajem.

„Onda pusti da i on voli tebe! Hiljadu puta sam ti rekla da ne postavljaš suvišna pitanja! Neki odgovori dolaze mnogo kasnije.“

A neki samo kasne… Nažalost.

*

Odlomak iz knjige Mama ipak zna najbolje

Vesna Zakonović Arežina

About Author

Comments are closed.