Igraj i pobedi

Koliko volim košarku i koliko sam teško podnela onaj poraz naše reprezentacije protiv Litvanije na Eurobasketu prošle godine, možda najbolje zna moj kolega Steva.

Davila sam ga i u programu i van programa, svaki put kada bi nam tema bila basket. I naši momci.

I nova šansa da se plasiramo na Olimpijske igre.

I zato ne znam da li je iko bio srećniji od mene (ali i Steve) kada je krenula realizacija priče o kvalifikacijama za OI u Beogradu.

Mislim da je Fibi prvi zahtev za novinarsku akreditaciju za turnir stigao sa moje adrese.

I nisam se smirila dok nije stigao odgovor.

A turnir sam, kao svaki dobar đak, ispratila u potpunosti.

I teško su mi pala neka Fibina pravila o tome da ne smem da obučem dres ili da, iz novinarskog dela navijam, baš onako kako umem i volim (i činim sa tribina), ali hej..

Jednom je moja Ivana lepo rekla, nama su tekme najbolji izlazak i fashion week u isto vreme, pa nemam problem da doterana i u štiklama navijam srčano i onako, muški.

Ali, ovoga puta i dozirano, po pravilima organizacije.

Večeras je reprezentacija Srbije obezbedila plasman na Olimpijske igre.

Rio, here we come!

Kao da braću ispraćam u JNA, toliko sam bila srećna i vesela.

Neca može da potvrdi. Divni kolega koji je sve vreme bio moja desna ruka.

I neko ko švercuje kikiriki do naših mesta, da grickamo na kvarno dok traje meč.

Izvini Fibo, dres mi je možda ostao kod kuće, ali šta je utakmica bez kikiriki, semenke, zanimacija za zubiiii!?!

I sada čekam Brazil, kao što sam nekada čekala sva ta važna takmičenja jer… što reče Šapić, Teodosić i Bogdanović, kao nekada Danilović i Đorđević.

I meni je to dovoljno da se ponovo osetim kao veseli tinejdžer, koji po obrazima crta zastavu svoje zemlje, spreman da navija i bodri tim.

I nekako sam spremna za novu borbu, jer, ako se ovde radi o timskoj igri (a radi se), statistika naših dečaka sve sama govori.

Večeras, trideset sedam asistencija.

Između ostalog.

Selektore, ekipo, za kraj onu našu!

Igraj i pobedi, ponosno se vrati!