Nervozna mama viče na dete koje je probalo da bude digitalno pismeno, a onda napravilo virtuelnu grešku, u virtuelnom svetu.
Grešku je izbrisalo, misleći da mama to neće ni videti.
Mama je videla, i nije baš sve razumela; ali dovoljno tek da se uplaši više nego dete i zapreti mu kaznom i batinama, zbog profila na nekoj mreži koje je dete slučajno kliknulo.
Plače dete, viče mama, neprijatna situacija, mnogo straha, jer je virutelni svet i za decu, a naročito za roditelje, Baba Jaga dvadeset prvog veka.
Nama su, kad smo bili klinci, govorili da će nas odvesti lopovi ako ne budemo dobri.
Posle su nas plašili policijom, onda nekim čikama koje će nam sipati drogu u piće.
A onda sam porasla i postala mama.
Svet je u međuvremenu tehnološki napredovao, pa smo pored raznih lopova, policije i drogoša, počeli da strepimo i od hakera, lažnih profila na društvenim mrežama, i ostalih manijaka koji su se sa ulice preselili na net.
Pitanje je da li ćemo, ovako odrasli da nastavimo da se plašimo ili ćemo da prihvatimo realno stanje, edukujemo se, i pre svega uvek budemo par virtuelnih koraka ispred svoje dece.
Jer to je jedini način da ih zaštitimo.
Hteli ili ne, ovaj svet ide napred.
I skroz je kul što smo nostalgični po pitanju škole, krede i sunđera, ali sadašnjost nam je ipak malo više elektronska.
Kao i tabla koja se koristi po školama širom planete, dok tableti zamenjuju sveske, a tipkanje postaje isto što i pisanje.
Lično, baš nekako ne volim ove nostalgične tekstove o tome kako je naše detinjstvo bilo bolje jer smo igrali žmurke, verali se po drveću, i jeli sa poda pa nam ništa nije bilo, jer bi u tom slučaju i moja baba da je živa mogla da napiše da je tek njeno detinjstvo bilo ono pravo; uz krpene lutke, i bez televizora, kasetofona ili struje.
Zapravo, to bi i moj pokojni ćale mogao da kaže, koji je postao car ulice kada mu je tetka iz Nemačke donela magnetofon (a pre toga gramofon) dok je sa drugarima opušteno pikao loptu ispred zgrade u samom centru grada… Jer, niti je tada bilo puno automobila, niti su isti mogli da jure dvesta na sat.
Ali, koliko god nas sada život gura napred, to ne znači da ne možemo sa klincima da preskačemo lastiš, vozimo rolere ili se sankamo.
I ko nam brani da pravimo kućice na drvetu, ili igramo Između dve vatre sa komšilukom?
Kada ste poslednji put igrali Na slovo, na slovo sa svojom decom, ili slušali pesme vašeg detinjstva?
Sve su na klik od vas, zajedno sa dečijim emisijama na koje se neki često pozivaju, kritikujući aktuelni televizijski program.
Koji jeste za kritiku, da se razumemo, ali ne mora da bude vaš izbor, ako to ne želite…
Ali vaša roditeljska dužnost jeste da se, ako već niste, opismenite digitalno, kako biste znali šta vam deca rade na internetu, sa kim komuniciraju, koje igrice igraju, ili koje sadržaje gledaju.
Moramo svi zajedno da postojimo u sadašnjosti, da čuvamo leđa svojim naslednicima, ali i da budemo ponosni što oni poznaju alate koji pokreću svet.
Jer, da li ste u suprotnom i Vi sami sigurni, tu na Fejsu ili bilo kojoj mreži?
