Ja se u tebe zaljubim svaki put kad nemam šta da radim.

Jer si uvek, a nikada slobodan, dostupan, ničiji i svačiji.

A ja dovoljno nenormalna da se palim na sve te sitnice koje te čine monstrumom.

Rasporedila sam se taktično, da mogu uvek i svuda da te volim i ne volim.

Jer je to jedini način.

Uz mudro ćutanje i neodgovaranje na šta ima novo pitanje, jer TI odavno nisi nov…

A opet, nikako da postaneš passé tema.

Smorila sam i sebe samu, ali tvoja vrata još uvek ne zaključavam. Pritvorim ih, gurnem ključ u bravu i uvek me samo JOŠ JEDAN potez deli od nove sudbine…

Na kraju ću i da zaključam i da progutam ključ.

I udavim se ako treba, samo da pobegnem od osećaja da mi pripadaš.

Takav, monstruozan u svom talentu, da se dozirano pojavljuješ kad mi fališ najmanje.

A da nikada nisi tu, baš onda kada znaš koliko mi fališ.

Ljubav nije samo slepa.

Nego i mnogo glupa.

I od koga sada da prepisujem?

Kada je, sve što imam, samo istina da te volim tako da ne znam zašto…

***

Odlomak iz knjige (Ne)Verujem u ljubav

Vesna Zakonović Arežina

About Author

Comments are closed.