„Zvao me je tvoj bivši da pikamo fudbal!“, kaže mi moj dečko sa nekim čudnim osmehom. I čeka reakciju.

Ne znam da li da šutiram ili da branim svoj prostor.

„Baš lepo. Dečaci, lopta i eto zabave!“

Pa dobro, šta sam drugo i mogla da očekujem? Jedna žena a dva druga. Čak postoji i pesma na tu temu.

„Nisi mi nikad pričala u kakvim ste odnosima bili vas dvoje?“ Ponovo postaje ozbiljan. Fuck! Moraću jače da šutiram!

„Pa bili smo… U suprotnim taborima svakako.“ Držim se fudbalskog žargona. „Ja nova u timu, a on golgeter!“

„Jesi li ga volela?“ Bum! Slobodan udarac!

„Više se i ne sećam!“ Dobro je. Radi odbrana.

„Pa nije bilo tako davno…“ On me uporno dribla i želim da mu uletim klizeći i prekinem ovaj nepotrebni razgovor.

„Slušaj… Idi na taj fudbal i izbaci tu ružnu energiju!“ Mislim da sam se naljutila.

„Ma pitam te samo.“ Grli me i ljubi u glavu. Kakva scena.

„U poslednje vreme te baš pominje…“, priča se nastavlja, slušam je i ne verujem šta čujem!

„A ti mu onda kaži kako nam je do jaja i da nema potrebe da se sekira!“ Glasno izdajem naredbu. Vrlo glasno. Autogol.

Mnogo sam ljuta. Zapravo, popizdela sam.

Klasična priča o dolaženju kad ne treba. I odlaženju kad bez njega ne možeš da živiš.

Pa posle nek mi neko pomene patetiku. Patetika je keva, ako iz nje nešto uspeš da naučiš.

Je l’ treba sad da reagujem? Da pišem SMS, zovem i pretim? Ili da pustim svog muškarca da se izbori sa sopstvenom sujetom?

Bilo kako bilo, ovo veče je upravo propalo. A bila sam tako napaljena.

Izgorela sam! Skroz! Jebem mu mater, jebe me i na daljinu!

A mislila sam da je gotovo…

*

Odlomci iz romana Mama ipak zna najbolje

https://kevazakon.com/kevina-biblioteka/

About Author

Comments are closed.