Jutro posle prvog poljupca uglavnom se budi nervozno i puno čuvenih pitanja:

Hoće li me prvi pozvati?

Da li smo nas dvoje sada u vezi?

Da li je još uvek rano da mudrujem na takve teme?

Da li se bespotrebno opterećujem?

Možda bi sve izgledalo i zvučalo drugačije da, poput pravog veterana, ne vučem sa sobom odličja sopstvene gluposti i loših izbora.

Jer, kog zmija ujede i guštera se plaši.

A mene je i gušter ujeo za srce.

Posle toliko ljigavaca naravno da ću imati dijagnozu.

I blago grčenje u stomaku…koje će mi podaviti leptiriće u pokušaju, ako se uskoro ne iskuliram.

A ne mogu da se iskuliram.

Previše je istih početaka iza mene, da bih najradije preskočila i ovaj uvod.

Ja bih da odmah dođem do zaključka.

Čekanje je kao stvoreno za tugu, a ja sam rešila da se sa tim osećanjem oprostim.

Ako ne ide u ljubavi, onda ne ide…

Počeću da igram karte.

*

Odlomak iz knjige Mama ipak zna najbolje

Vesna Zakonović Arežina

About Author

Comments are closed.