Klasičan raskid.

Neklasičan raskid.

Raskid sa tobom.

Koji mi nisi dečko.

Koji mi nisi ništa.

A bio si mi sve…

Bićeš zauvek.

Ali u ovom životu, više ne.

Ne ni za petnaest minuta, kada ponovo počneš da mi nedostaješ. Ne ni za dva dana, kada se namerno sretnemo – jer ja uvek znam kada i gde mogu da te sretnem, ako to hoću.

A ovaj put mnogo hoću.

Jer posle toga više neću.

Nikad više.

Ne na TAJ način.

Jer to je ustvari bio MOJ način. A tvoja dobitna kombinacija. Uhvatila sam te da je prepisuješ.

Jedinica.

Padaš godinu.

I ovu i sledeću i svaku narednu.

Tvoje je da budeš loš đak.

Moje je da pobegnem iz poslednje klupe i prestanem da ponavljam.

Svi mi se smeju.

Svima je žao.

Što sam toliko slepa.

A ustvari nisam.

Sve odavno vidim.

Ma vidim oduvek, samo sam se pravila da gledam u suprotnom pravcu.

Više nemam gde ni da pogledam – svi pravci su zauzeti.

Oči su mi širom otvorene.

Upravo sam počela da te preboljevam…

Jeste mi bedak…

Što sam bila glupa i naivna.

Glupa i iskrena.

Glupa i zaljubljena.

Glupa.

Bila…

Neću ni sada da te izguram iz srca.

Ali ću dva puta da okrenem ključ.

I da ugasim svetlo.

I da pustim vodu.

I zasadim travu preko…

I više neću da preživljavam tvoje momente iskrenog ludila… koji su ustvari bili i moji…

LUDAČKI sam te volela.

LUDAČKI ću i da te prebolim.

Volela sam te, ne znajući zašto.

Preboleću te… eto, preboleću te zato što mi, posle svega, ništa drugo i ne preostaje.

Osim da poludim na repeat.

A to je nemoguće.

Jer sam sa tobom sve vreme bila takva.

I ostaću takva.

Ali, sama sa sobom!

***

Odlomak iz knjige (Ne)Verujem u ljubav

Vesna Zakonović Arežina

About Author

Comments are closed.