Moj tata je najviše voleo Korni grupu.

Imao je njihove ploče, slušali smo ih zajedno, često je komentarisao da je gospodin Kornelije Kovač veliki umetnik.

Kada smo sa ploča prešli na kasete, ponosno sam u našu kolekciju donela prvi album K2, i tati važno saopštila da se naša Kovač avantura nastavlja uz predivne balade, i novi zvuk koji je na domaću scenu stigao sa albumom Ajmo u život.

Činjenica je da je prošlo dvadeset godina od kako sam prvi put slušala ovu kasetu.

Činjenica je i da danas u kolima imam mp3 sa celokupnom K2 diskografijom, ali i pesmama koje je Kristina Kovač uradila nakon razlaza sa sestrom.

Zato se radujem našem razgovoru, jer i kao fan i kao novinar, pratim karijeru dame koja je govorila i pevala u ime svih nas. Zaljubljenih tinejdžerki, koje su u međuvremenu postale devojke i žene, ali se i dalje pronalaze u stihovima i rimama koje Kristina stvara.

Ja: „Da li si napisala svoju najlepšu ljubavnu pesmu, ili tek treba da je napišeš?“

Kristina: „To me pitajte kad napišem sve pesme koje ću napisati… Definitivno imam omiljene među onim koje jesam napisala, Da te volim je na vrhu liste, malo ljudi zna da sam je ja komponovala, a mama pisala tekst. Život je ljut je takođe pesma na koju sam jako ponosna.“

Da! Život je ljut. I sladak. I pretežak. I predivan. Samo jedan. I samo naš.

Ispunjen ljubavlju, postaje sigurno utočište za sve emocije koje mogu da se prenesu na papir.

Volim kako Kristina Kovač piše i peva o ljubavi, jer to mogu samo žene koje se nisu bojale da vole, ali i da osete tugu.

Ja: „Jel može čovek ikada da bude siguran da će voleti zauvek?“

Kristina: „Ne može, ali ništa u ovom životu nije sigurno, osim da ćemo jednog dana prestati da ga živimo. Rizici se isplate.“

Ja: „Da li se ljubavi dele na prave i pogrešne?“

Kristina: „Koliko god to bilo tužno, mislim da da, što ne znači da svaka ljubav nema svoju ulogu u životu jedne žene. I pogrešne i prave ljubavi uče nas važnim stvarima, kroz njih žena bolje upoznaje sebe, i po meni, greške ne postoje, postoji samo nauk.“

Ja: „Koje reči najtačnije opisuju kraj jedne ljubavi?“

Kristina: „Samo jedna reč. Početak.“

kristina-kovac-2

Kristina i ja smo fejsbuk drugarice, pratim njene statuse i volim fotografije koje postavlja.

I volim što na tim fotografijama mogu da osetim mir, ljubav, porodicu.

Pitam je da li Tara, Danijel i ona to jesu, iako njen voljeni čovek nije Tarin biološki otac.

Kristina: „Naravno. Od kad sam prvi put saznala da nosim Taru, ona mi je najvažnija na svetu, i nikad ne bih mogla da volim čoveka koji je ne voli i ne tretira baš kao da je njegova. Biti otac je toliko više od genetike, a Danijel je divan tata, i Tara u tome uživa. Jako je važno što smo on i ja jako slični, oboje smo posvećeni i pažljivi, a opet se dovoljno razlikujemo da bi postojao balans.“

Ja: „Ja tvrdim da se mama rađa kad i dete. Ti?“

Kristina: „Mislim da prvi put promoli glavu onda kada žena sazna da u njoj raste novi, mali život, a pojavi se cela u svom punom sjaju i raskoši onda kada prvi put dodirne, ali naročito onjuši svoje bepče… Barem se meni to dogodilo! Tarin miris je u meni pokrenuo lavinu majčinske ljubavi koja se kotrlja dok sam ja živa.“

Ja: „Da li si od onih majki koje se sada ne sećaju svog života pre deteta i ne mogu ni da ga zamisle?“

Kristina: „I nisam i jesam. Nisam zaboravila kako je izgledao život pre deteta, koji bih najpre okarakterisala kao bezbrižan. A opet, ne bih se u njega vratila nizašta na svetu, jer ljubav koju sam doživela sa Tarom prosto nema pandan.“

Ja: „Jel imate ćerka i ti neke svoje rituale?“

Kristina: „Naš najveći ritual je mažnja pred spavanje. Voli da joj pevam nešto i da je mazim po kosi, a ja joj u tim trenucima često govorim koliko je volim, jer mi je jako važno da to zna.“

Ja: „Fizički, ona jako na tebe podseća. Da li vidiš sebe u njenom karakteru?“

Kristina: „To bolje vide drugi. Zapravo, kažu da ima moju tvrdoglavost (smeh). Ja vidim da je na mene iskrena i otvorena, iako je jako emotivna. Ima u karakteru ponešto i na svog tatu, ali eto, fizički kažu da je ista ja.“

Tara je dete koje ima izgrađen muzički ukus. Ne bavi se mnogo maminom muzikom, ima svoje omiljene izvođače, i Kristina smatra da je to potpuno u redu.

Danijel, voljeni čovek moje sagovornice, najviše voli Kristininu Pesmu ozdravljenja, singl koji tek treba da se pojavi.

Dok čekamo isti, Kristina nam predstavlja svoju prvu knjigu, Drvo života. Pitam je kakvi su njegovi plodovi.

Kristina: „Pa, prvi je svakako sam život. U mojoj knjizi Drvo života je jedna učtiva lipa pod kojom se, simbolično pronalaze moj junak i junakinja. Ja ga doživljavam kao neko veliko, prastaro drvo koje u sebi krije svu mudrost ovog sveta, i svu ljubav, sokove života.“

Ja: „Da li ova knjiga ima nastavak?“

Kristina: „Nema. Što ne znači da nekad neću napisati još jednu.“

Ja: „Sa čitaocima kontaktiraš putem društvenih mreža. Koji su najčešći komentari, i da li postoji neki poseban koji te osvojio?“

Kristina: „Mnogo volim taj kontakt sa ljudima preko društvenih mreža! To daje ljudima iz umetničke sfere priliku da direktno od poštovalaca čuju šta misle o njihovom radu. Meni ljudi uglavnom kažu da su iznenađeni mojom neposrednošću i dostupnošću. Ja sam i inače takva, pa i na društvenim mrežama, na stranu to što sam i sama alergična na profile javnih ličnosti koji su isključivo reklama za iste. Bez komunikacije nema zadovoljstva ni u jednom umetničkom poslu, pa tako ni u mom. Trenutno su mi omiljena pisma koja dobijam od čitalaca knjige koja uglavnom počnu sa ja kad sam čula da izdajete knjigu, pomislila sam samo je ova falila, a onda sam pročitala odlomak, i nešto me štrecnulo u grudima…

Pa mi onda pošalju svoje utiske nakon pročitane knjige, i bude mi mnogo toplo oko srca. Volim da iznenađujem ljude (smeh).“

About Author

Comments are closed.