Moja prijateljica kaže da treba da gledam u pravom smeru ako mislim da uskoro zaspim u paru.

Sedim u taksiju i razmišljam o njenoj konstataciji, pitajući se da li je moguće da posle tolikog emotivnog radnog staža, nemam uslova za pravu ljubav?

Njena Tarzan priča dobija mi potpuno novu dimenziju. Možda u ovoj našoj džungli i nema gologuzih heroja?

Ali, ako je ona, posle samo par koraka nahvatala svoju verziju, rodila mu dete i još ga zadovoljava svake noći, koliko duboko ja treba da zalazim?

Dok me ne pojede neko čudovište?

Moja prijateljica kaže da sam luda i zavidi mi na energiji kojom obasipam životni prostor. Meni se čini da ću uskoro izgoreti ako se pametno ne prepolovim…

Ma, sve je super!

Otključavam ulazna vrata i hodam na prstima, da deku ne probude razigrane potpetice. Hladan tuš za laku noć i Red Hot Chilli Peppers lista za dekontaminaciju bubnih opni i malog mozga. Uvežban raspored radnji u za to predviđenim jutarnjim satima.

Ali ne mogu da zaspim. Ni uz Peperse. Ovaj krevet je preveliki za mene jednu. A opet, premali za novu, veliku grešku.

Šetam po stanu, izađem na terasu, provirim u dekinu sobu, slušam kako spokojno diše, razmišljam da li je bio srećan sa bakom i pitam se hoću li ja ikada imati nekoga da me gleda kako spavam i voli sve moje bore i sede vlasi?

Odričem se alkohola.

Odrekla bih se i ljubavi, jer više ne znam da li umem da verujem.

Plačem…

Zbog svih prošlih, najvećih romansi, duplih votki sa limunom, potencijalnih savršenih i nikada mojih muškaraca, koktela sa svih mogućih splavova i mene koja će i ovo jutro dočekati sama u velikom krevetu.

Laku noć, ljubavi… Gde god da jesi. A moraš da postojiš negde, gde Deda Mraz može da te pronađe.

Ja ću i dalje da budem dobra.

I neću više da pijem.

Valjda će mi te nekada doneti.

***

Odlomak iz knjige (Ne)Verujem u ljubav

Vesna Zakonović Arežina

About Author

Comments are closed.