Devet meseci u stomaku.
Tu, ispod srca.
Devet meseci konstantne strepnje da sve bude kako treba.
Da svaki novi pregled to i potvrdi.
Odvratne jutarnje mučnine, koje se samo zovu jutarnje, jer dan i noć povraćaš, gubiš kilograme, gubiš energiju, gubiš snagu, ali ne smeš da izgubiš volju, ne smeš i ne možeš da odustaneš…
Otečene noge, hormoni koji te ljuljaju i koji te žuljaju i promene vremena i promene raspoloženja i kosa koja opada i glava koja otpada, a ti ne smeš da popiješ lek protiv bolova.
I malene nožice koje ti pritiskaju bešiku, pa stalno trčiš u wc, kičma koja mora da izdrži još jedan život i jedno telo koje ponosno nosiš. I ti ga nosiš, ti ga voliš od prve tačkice na ultrazvuku i prvog udarca malenom petom iznutra…
I ono ustajanje iz kreveta kada se prevrćeš do kraja dušeka, jer si toliko velika i toliko troma, da ne možeš drugačije…
I odlazak na posao i lekarske komisije i ljudi koji imaju svoje probleme i stvaran svet od devet do pet i posle pet, kad čekaš u redu da platiš račune, jer, šta ih briga što si trudna, sama si to tražila, sad stoji i čekaj…
I porođaj.
Gde ljudsko dostojanstvo poprima novi oblik, gde shvataš da ne postoji stid i sram i sati kontrakcija, odvajanja tela od tela, dodiri duše i tela, epidurali, carski rezovi, velike igle, male igle, veliki bolovi, mali bolovi, znoj, muke, strah, nirvana… Beba!
Rane, zašivanja, konci, prvi odlazak u wc posle…
Dojenje, bolne bradavice, ragade, obloge, upornost, suze.
Neprospavane noći, neprospavani dani, briga, sreća, euforija, prva temperatura, grčevi, zubići.
Prve šetnje, prvi koraci, uspavanka za laku noć, nežni dodiri za dobro jutro, zagrljaj kao tvrđava, gnezdo koje te čuva od svega što ovaj surovi svet zaista jeste…
Njeno veličanstvo, majka!
Majka maloletnog deteta.
I ko si onda ti, virtuelni dramoseru, da se usudiš da pomisliš… i da napišeš…
Šta je majka maloletnog deteta radila u kafiću?
A, ti?
Ko si ti, da režiraš život koji ti ne pripada, kome nisi dao početak, ali si odredio kraj?
I ko si ti, da prisvojiš i osakatiš život, da oskrnaviš jednu nevinu, malenu, čistu dušu?
I ko smo mi, da im sve to dopustimo?
Mi, koje imamo snagu i moć da stvaramo svetove?
