Napravili smo ozbiljnu filozofiju oko vaspitavanja dece.
Udžbenici, predavanja, tutorijali, savetnici, programi ovi, programi oni…
I roditeljstvo je postalo ozbiljna rabota.
Udžbenici, predavanja, tutorijali, savetnici, programi ovi, programi oni…
U školi jesam bila dobar đak, ali sam na porođaj ipak otišla bez dana pripreme.
Duboko verujem da se majka rađa kada i dete, i zato nisam htela da varam na najvažnijem testu u životu.
Sećam se da je, posle prve kontrole, doktorka koja me porađala, dežurnoj sestri rekla da sam tako nasmejana ušla u salu i legla na sto, spremna da produžim svoju vrstu.
I dalje se smejem, i želim da se to nikada ne promeni, jer samo srećna i zadovoljna žena može da bude zadovoljna Keva.
Jednostavno, osećam. I odgovorno tvrdim.
Uskoro će se poroditi moja draga prijateljica, i iako imam želju da joj izigravam gurua i tetka Savetu, ja mudro ćutim i samo osluškujem šta mi govori.
Da bih mogla da se apdejtujem i resetujem.
Godine iskustva čine čuda, i sada kada je moja beba ozbiljan đak prvak, pomislim koliko sam bila smešna kada sam to stvorenje tek donela iz porodilišta, zbunjena, preplašena i presrećna, ali spremna da lekcije savladavam u hodu.
Jer, ne verujem u teoriju bez iskustva.
Niti u one keve koje sve znaju, dok im decu podižu i vaspitavaju babe i bebisiterke, a one mudruju po časopisima i roditeljskim sastancima.
I ajde, neka mudruju, ali što zamajavaju ove buduće majke i usađuju im komplekse i nervozu, to nikada neću moći da svarim.
Mama sam đaka prvaka.
Koji svakoga dana iz škole dolazi sa novim pričama i doživljajima, pitanjima i zapažanjima, i kapiram da nijedan časopis ne može da mi pomogne da pravilno odgovorim na sve te izazove, već je jedino bitno da sve vreme sveta posvetim svom detetu i probam da skontam šta moj mali pisac želi da mi kaže.
Ovih dana je rešio…
Kad poraste, biće učitelj!
Sada vežba, i on meni postavlja zadatke, a ja između radnog vremena, honorarnih poslova, kućnih poslova i svih ostalih poslova i poslova, učim najvažnije životne lekcije.
Možda sve ovo gore navedeno plaća račune, ali samo će jedan posao od mog malog čoveka napraviti ljudinu. I učitelja.
I zato je naše vreme najdragocenije, i zato je naše vreme najvažnija stvar na svetu.
Popizdim tako nekad zbog plate, pune mašine, prljavih sudova, ili neurađenog domaćeg, pa bih da viknem i zadam komandu, ali onda sinak dođe, pogleda me svojim krupnim očima, nasmeje se i kaže…
Mama, opusti se!
I ja se onda opustim, šta ću, dobar đak, sluša svog učitelja.
Što i vama želim.
Iz iskustva!
