Cenim pokušaj moje kume, člana nekadašnje košarkaške reprezentacije, da mi bude trener.

Probala sam, bila sam tinejdžer, imala sam i visinu, i želju, i kumu, ali smo obe brzo skontale da mi navijanje ide mnogo bolje.

Kad smo već kod kume i reprezentacije, moja mama je i kao vrlo trudna sa mnom, bila redovna na utakmicama, da je jednom i sudija opomenuo da se iskulira, da ne navija toliko glasno, da se ne bi slučajno porodila u finišu tekme.

Kako bi to bio dobar detalj za moju biografiju!

Zovem se Vesna, rodila sam se ispod koša. Bukvalno!

Mama se nije tada porodila, ali ja ponosno nosim ime svoje kume, košarkaškog cara.

A imam dodirnih tačaka i sa odbojkaškom reprezentacijom.

Bila sam prva godina gimnazije, kada je Ivan Miljković bio druga, zajedno smo imali časove fizičkog. Jednom prilikom smo igrali odbojku, odeljenje protiv odeljenja, probala sam da prihvatim njegov servis i zamalo se onesvestila. Bukvalno. Lopta me je tako tresnula u glavu, da sam se, i mnogo godina kasnije, kada je Ivan već bio u reprezentaciji, ozbiljno plašila svaki put kada bi on bio na servisu.

U isto vreme sam bila i jako ponosna. Znala sam da kad on grune, protivnik nema nikakve šanse!

Zapravo, svako ko je poznavao tim Zakonović, u sastavu Miloš, Slađana, Vesna, Ana, reći će vam da smo bili sjajni navijači. Iz suprotnih tabora.

Mama grobarka, tata zvezdaš, sestra i ja spontano izabrale svaka svoju stranu.

Mama je nekako više volela fudbal, tata je obožavao basket, ali smo sve sportove gledali zajedno.

Vikendom smo nas četvoro porodično išli na fudbalske utakmice lokalnog karaktera, mama je nosila semenke, tata stolice na rasklapanje, a kada bi padala kiša, navlačili bismo gumene čizme i kabanice, i naravno išli, da slučajno nešto ne propustimo. I da malo psujemo sudiju.

U našoj kući se znao red.

Tempo, Sportski žurnal, Zvezdina revija, Partizanov vesnik.

Anina i moja soba je bila mala, i svaki put bi dolazilo do incidenta, kada bi se kačio neki novi poster.

Morale smo zidove da delimo tačno na pola, da oba tima budu podjednako zastupljena.

Na utakmice smo redovno išle, i hvala bogu i porodičnom stablu što nas je bilo svuda, pa su i baka i deka Beograđani, bili redovni i na Marakani i na JNA.

Kad smo malo porasle, na utakmice smo išle smo sa drugaricama, ja na Sever, Ana na Jug.

Uspehe košarkaške i odbojkaške reprezentacije slavile smo zajedno kod Skupštine, i nije nam bilo teško da te divne momke čekamo ceo dan na plus beskonačno, samo da bismo đuskale uz Igra rokenrol cela Jugoslavija. I bile srećne u ime nacije. Jer je cela nacija reprezentacija.

Danilovićev dres i danas nosim.

keva-u-dresu

Čuvam i gomile autograma, ponosna što sam iskoristila sve veze, vezice, i fore da do istih dođem.

keva-leksikon

Kada sam snimila svoju prvu hip hop stvar, moj komšija, zvezdaš, iz zvanične ekipe, dao mi je svoj dres da u njemu snimim spot.

Ana je tada prvi put obukla dres niškog Radničkog.

Bilo je jasno da se zaljubila. U Ivana Krstića Belog, tada mladog fudbalera, za koga su svi govorili da je veliki talenat. Novi Piksi.

I ja sam znala da jeste, i jedva sam čekala da mi kaže kako prelazi u Zvezdu, i kako ću biti još ponosnija i, …

Bila sam redovna na stadionu, pratila sve tekme koje je igrao u Beogradu, poštovala tim, poštovala Meraklije, poštovala Niš.

Ivan Krstić Beli, poginuo je na pomoćnom terenu niškog Radničkog, od udara groma, tri dana pred put u Francusku, gde je trebalo da nastavi karijeru. Imao je dvadeset godina, mesto u omladinskoj reprezentaciji, porodicu, sina od dvadeset devet dana. Imao je sve.

29. maja, 2000 godine, u 18 sati i 22 minuta, deo mog srca se ugasio.

Trebalo mi je petnaest godina, trebalo mi je da moj sestrić, Belijev sin, Ivan Krstić, zaigra za Radnički, da prvi posle oca obuče dres sa brojem deset, da bih se ja pomirila sa činjenicom da život ipak ide dalje.

Da je i život samo jedna dugačka utakmica koja ne prestaje, čak i kada sudija mnogo pogreši, čak i kada mu opsuješ kevu više puta…

Još nisam otišla na stadion. Ali znam da hoću. Jer imam za koga da navijam.

beli-ica-kolaz

Tata Zakon je pao u komu dan posle mog porođaja.

Nije stigao da upozna svog Bolenceta, nije dočekao da ga vodi na basket, da mu, kao meni nekad, objašnjava da su košarkaši najveći šmekeri, da je basket igra za gradske likove, da se na košarkaške utakmice ide uz najveće poštovanje.

Deda Zakon nije stigao da unuku kupi dres, pa da njih dvojica odigraju jedan na jedan, kao što smo to umeli on i ja.

Mnogo mi nedostaje.

Da zajedno gledamo utakmice, uz Tuborg i neke sitne grickalice, da mi objašnjava pravila i fore, da semenkama gađa televizor i pusti mamu da ga zeza kad Zvezda izgubi.

Tog novembra 2009. sve što je podsećalo na moj prošli, lepi, ušuškani život, sakrila sam od sebe same, jer je svaki preživljeni trenutak boleo kao najgori poraz.

Mislila sam da nikakvo čudo ne može da me vrati tamo gde su ostale sve moje bezbrižne uspomene, ali…

Jedno evropsko takmičenje, jedna mlada reprezentacija, jedna prava ideja koja se pretvorila u emisiju ( volim te Stevo), jedna prava poruka, u pravo vreme, od prave drugarice, da zajedno pratimo Evroligu ( volim te Ivana), i ja sam ponovo u hali. I ponovo nosim šal. I ponovo se smejem. I ponovo glasno navijam.

Zapravo, još glasnije!

Da iz mene izađe sve ono što je toliko godina toliko bolelo, jer se pre toga najviše volelo!

Glasna sam, da bi moj Zakon mogao da me čuje, da zna da je sve u redu, da zna da sam svom životu najveća talija.

Kažu da prave ljubavi zauvek to i ostaju. I da uvek odnose pobedu.

Hvala ti, Zvezdo.

Hvala ti, reprezentacijo!

p.s.

Aco, Neco, Šiljo, volim vas.

About Author

Comments are closed.