Pokušavam da napravim dobar uvod za ovu priču, što zbog činjenice da je moja sagovornica jedna od najpopularnijih pevačica sa ovih prostora, što zbog toga što je godinama prati imidž koji su stvorili paparaci i senzacionalni naslovi.
Bila je i novosadska barbika i Alabina, ćerka poznatog oca, fatalna plavuša…
Ali je pre svega toga, Nataša Bekvalac bila pobednik jednog Hitića godine, početkom devedesetih, kada je pevala Brazil i imitirala Bebi Dol.
Sećam se, jer sam se takmičila sa njom.
Bili smo klinci, ali ona je i tada dobro znala šta radi i šta želi da postane.
Kada sam je, desetak godina nakon Hitića videla na Sunčanim Skalama, stvarno nisam bila iznenađena njenim šarmom na koji su svi pali.
I još uvek padaju, jer Nataša traje.
Radeći ono što joj prija. I kad joj prija.
I pre nego počnemo našu priču, napisaću i nešto što moj muž, a njen muzički producent često ume da mi kaže.
Nataša je ortak.
Sa njom sediš posle snimanja, pričaš i smeješ se. Nazdravljaš. Otvoriš dušu.
To ne možeš sa bilo kim.
Zato je i ja na početku pitam da li takva ludost ima veze sa godinama.
Da li se lepše poludi u dvadeset pet ili trideset pet?
Nataša: „Najlepše se ludi baš u onom periodu u kom ste upravo sada! (smeh). Kao što su i najlepše godine upravo one u kojima jeste. Nažalost, uvek želimo ono što nikako nije moguće, a to su one godine i ova pamet!“
Ja: „Kolika doza ludosti je potrebna da bi se čovek bavio šoubizom u Srbiji?“
Nataša: „Verovatno mnogo manja nego što je potrebna za moj izbor da se bavim pop muzikom u Srbiji!“
Ja: „Voliš da putuješ, voliš egzotična mesta. Da li odmori i daleke destinacije služe i da se distanciraš od tabloida? Da li brineš šta će reći i napisati dok nisi tu?“
Nataša: „ Da brinem o tabloidima i o tome šta će oni pisati, morala bih da ne radim ništa i ne budem ništa… Samo bi tada o meni pisali dobro! Znam da mi mnogi neće verovati, ali ja zaista ne osećam pritisak medija! Oduvek sam živela samo onako kako ja želim! I kako osećam da treba!“
Ja: „Je l’ moguće imati drugare ili prijatelje među novinarima tabloida?“
Nataša: „Jeste! Ja imam jednog prijatelja među urednicima tabloida, nažalost, to se veoma loše pokazuje za posao, ali i on i ja smo izabrali srce!“
I tačno je da Nataša srcem ide kroz život i karijeru, emotivno i nežno kao svaka žena. Ali, ipak postoji jedna stvar gde nije kao druge dame. To je vožnja. Vozi muški i u tome uživa.
Ja: „Šta od muzike slušaš dok voziš?“
Nataša: „Samo tvrdo! (smeh)“
Ljubavne pesme su ipak za nastupe i koncerte, za sve one devojke iz prvih redova koje pevaju sa njom.
Ja: „Koja je tvoja najljubavnija pesma?“
Nataša: „Ponovo, ponovo!“
Ja: „Da li misliš da se o ljubavi mnogo govori, piše i savetuje, a da se ljubav sve manje živi?“
Nataša: „Da, mislim da je tako. Na sreću ja spadam u ovu drugu grupu!“
Ja: „Da li je žena dvadeset prvog veka dama ?“
Nataša: „Dama, svetica i kurva, kako se namesti u taj čas!“
Ja: „Ja kažem Osmi mart, ti kažeš?“
Nataša: „Dan žena (smeh, smeh)“
Ja: „Je l’ postoji savršen poklon za takve praznike?“
Nataša: „E pa moram i ja da imam jedan odgovor po klišeu, pa neka bude jedan pri kraju… Svaki dan je dan žena i svaki dan je dan za poklone i pažnju!“
Ja: „Je l’ teško biti ORIGINAL?“
Nataša: „ Nije, ako ste kao Original rođeni!“
