Za sebe kaže da nikad nije bila tipična devojčica.
Lutke je nisu zanimale, već samo lopta, što me uopšte ne čudi ako u obzir uzmem činjenicu da je iz sportske porodice.
Kao klinka sakupljala je sličice fudbalera, prve sportske nagrade dobila već u osnovnoj, a kada je naša reprezentacija osvojila zlato na Svetskom prvenstvu 2002, košarka je za nju postala nešto sveto.
Nataša Kovačević.
Predsednica Ženskog košarkaškog kluba Crvena zvezda.
A mogu da napišem i ljudina. Drag sagovornik. Devojka koja me konstantno inspiriše, iako je rođena kada sam ja upisivala gimnaziju.
Talentovana košarkašica, u čijoj se bogatoj biografiji prepliću pobede, titule i priznanja.
Veliki planovi, nedosanjani snovi i želja, ona jedna, najvažnija, veća od samog života.
Profesionalna karijera Nataše Kovačević prekinuta je sedmog septembra dve hiljade trinaeste, kada joj je nakon teške saobraćajne nesreće u Mađarskoj amputirana leva noga ispod kolena.
Ali, samo godinu dana nakon takve nesreće, ona se vratila treninzima i takmičenju.
Tada smo se nas dve i zvanično upoznale.
Spremajući se za intervju, nisam bila sigurna kako ćemo da ispričamo njenu priču, ali…
Natašina neposrednost, spremnost da o ozbiljnom problemu govori na tako jednostavan način, bez ustezanja, bez šminkanja stvarnosti, trenutak kada je sama spomenula svoju čarobnu nogu…
Uspeli smo. I bilo je emotivno, iskreno i bez patetike.
Ona je neko kome se divi i moj sinak, jer to je ta seka iz reklame koja prevazilazi sve prepreke, sa osmehom na licu, bez obzira na problem koji ima.
„Moji ožiljci su podsetnici moje borbe, oni su deo mene…“
Knjiga Koraci.
Knjiga o ljubavi i zahvalnosti. Topla i emotivna Natašina priča.
O tome kako je smrti gledala u oči. I uspela da je prevari.
Nekoliko puta.
Knjiga koju sam pročitala u dahu.
Knjiga koja svedoči o snazi volje.
O ljubavi prema životu, ljudima koji te okružuju i čuvaju, porodici koja te uči pravim vrednostima i tvoja je tvrđava u vremenima najveće sreće i velike tuge.
Ja: „ Da li posle svega možeš da kažeš da veruješ u sudbinu?“
Nataša: „Verujem u sudbinu, ali isto tako verujem i da nam sudbina ostavlja prostora da izaberemo put kojim ćemo ići. Taj izbor puta nas određuje kao ličnosti. Čak i teške životne lekcije sa sobom nose iskustvo, a čovek ne sme da zaboravi da veruje. Prvo u sebe, ali i u neku višu silu…“
Ja: „Čitajući knjigu osetila sam snagu porodice o kojoj pričaš. Mama je rekla da joj ne diraš emocije ali ova ovako jaka je prosto morala da izađe i da postane knjiga?“
Nataša: „Čini mi se da živimo u vremenu sa previše informacija, različitih mišljenja i viđenja sveta oko nas. U takvoj okolini veoma je važno izdvojiti prave lekcije i na neki način ih prilagoditi svakodnevnim izazovima. Bilo je potrebno i mene ubediti da pokušam da sva moja razmišljanja stavim na papir, ali knjigom je stavljena tačka na jedno od poglavlja u mom životu. Pokušala sam, a nadam se da sam i uspela da opišem na najbolji mogući način moja razmišljanja i lekcije koje sam naučila. Kada je u pitanju moja porodica, njihovo učenje i vaspitanje je uzrok što sam to što jesam. Takođe, to isto vaspitanje je zvezda vodilja ka onome što stremim da budem.“
Ja: „ Čovek nikada ne zna koliko može da bude jak, ali ti si rečenicom da razgovore koji ljudi vode sa psihologom ti vodiš sama sa sobom, pokazala gde je tvoja snaga. Ljubazno si čitavom svetu dala smernice?“
Nataša: „Knjiga i jeste napisana da bi čitalac uvideo neslućenu snagu koju nosi u sebi. Ukoliko je makar jedan od čitalaca to i uvideo, onda i sama knjiga ima smisla.“
Ja: „Kako izgleda tvoja žuta minuta?“
Nataša: „Kada sam suočena sa situacijom koja u meni budi negativna osećanja, imam običaj da rešenje potražim u samoći. Trudim se da promenim svoje raspoloženje kroz neki smešan film, dobru muziku ili odabranu knjigu. Pokušavam da taj “minut” ne potraje previše dugo, jer prekratak je život da bi ga proživeli u lošem raspoloženju!“
Ja: „Da li se baš svaki dan tvog života koristi kao u latinskoj poslovici koju imaš na grudima (Carpe diem)?
Nataša: „Pa to je moja ambicija i aspiracija, ali sigurna sam da uvek može još. Svesna sam prolaznosti života i vremena koje je dragoceno i volim da uveče, kada sabiram misli pred spavanje, nemam kajanja.“
Ja: „Posle svega si se vratila košarci da se ne bi kajala… Tako si napisala. Košarka je definitino mnogo više od igre?“
Nataša: „Košarka je nešto sasvim posebno. Postoji neka povezanost među sportistima i ona se ne zasniva na uspehu, već na zajedničkoj strasti i pripadnosti. Sigurna sam da svi koji su se bavili sportom, profesionalno ili amaterski, mogu to da potvrde. Taj žar u očima je nešto po čemu se raspoznajemo, a spaja nas i odricanje koje smo uložili. Kodeksi sa terena se primenjuju u bilo kojoj životnoj sferi.“
Ja: „Kako se definiše ova životna lekcija? Nakon nesreće, povratka na parket i sezone u Zvezdi?“
Nataša: „Poslednja sezona u Zvezdi je bila nešto posebno. Malo ljudi u životu dobije drugu šansu, a ja sam svoju stvorila uz pomoć svog rada, ali i vere posebnih ljudi. Sve je imalo drugačiju težinu, počevši od jednostavnih stvari koje sam, priznajem, do tada uzimala zdravo za gotovo. Košarka je timska igra i svoja osećanja sam uspela da podelim sa svojim, po prvim put mlađim saigračicama, i nadam se da je njima to značilo koliko i meni. Uspeli smo da osvojimo Kup posle decenijskog čekanja. Moja uloga je bila drugačija od one na koju sam navikla. To poglavlje nije bilo lekcija već samo uvod u izazove koji slede i oda trijumfu koji je prethodio.“
Ja: „ Upoznala si svog anđela čuvara, kažeš. Ali i one druge (reći ćemo ljude) koji te nisu želeli na parketu. Da li njihove reči i potezi bole više nego fizička povreda koju si doživela?“
Nataša: „Ljudi su različiti i nažalost nisu svi dobronamerni. Ima nas raznih. Priznajem, trebalo mi je dosta vremena da to shvatim. I dalje imam dozu nerazumevanja za neke poteze i razmišljanja, ali trudim se da se na to ne obazirem. Htela sam samo da skrenem pažnju čitaocima da će i u momentima kada težite da pobedite sami sebe, biti ljudi koji će sumnjati, izazivati vaše strpljenje i osporavati vašu mogućnost, ali to ne sme niti da obeshrabri niti da ohrabri…već samo da još jednom pokaže vrednost ljudi koji su uz vas.“
Ja: „ I polomljena zlatna poluga je zlatna. Rekao ti je komšija posle povrede. Još jedna divna poruka koju ova knjiga nosi. Šta Nataša kaže Nataši, koliko još možeš da doprineseš ženskoj košarci?“
Nataša: „Imam dosta ideja i razmišljanja za koje je potrebno vreme. Komfor je neprijatelj uspeha, a uvek postoje ljudi koji ne shvataju da je svaki uspeh prolazan. Bez lažne skromnosti, smatram da su moje mogućnosti neosporne, a videćemo šta budućnost nosi sa sobom.“
Intervju sa Natašom pred povratak na parket nakon nesreće pogledajte klikom na link ovde.
