Sedim na kraju dvoseda, sklupčana nad mobilnim aparatom i borim se sa sopstvenim životom.

Kucam poruku.

Sama sam. Dođi.

Brišem je.

Pozovi me.

Brišem ponovo.

Da zovem Kevu? Da nju udavim dok ova želja ne prođe?

Ne! Ovo moram sama. Dobila sam smernice, dalje moram sama…

Okrećem broj.

„Princeza!“

 Želja u glasu. Moj isfolirani princ.

„Još uvek princeza?“

Zvučim iznenađeno.

I nije da nisam. I nemam pojma zašto sam ga okrenula.

Ali, jesam, i sad je gotovo. Utakmica je upravo počela!

„A je l’ ti nije glupo? Ti si me upoznao sa njim! On je tvoj prijatelj!“, pitam ga začuđeno smireno.

„On je tvoj verenik, a ti me ipak zoveš!“, dobijam šamar. Pravo u facu. Umesto odgovora.

„Da spustim onda slušalicu?“

„Nemoj!“

„Šta hoćeš onda?“

„Da te ljubim svuda!“

„I, šta posle?“

„Nema posle!“

Uvek smo tako razgovarali. Naš svet bio je trenutak između dodira i želje. Nije ga srušio čak ni stvaran život. I dalje mu pripadam!

„Sjeban muški ego! To ti je, mili moj. I sad bi sve da mi pokvariš!“

 Kažem mu. Znam za foru.

„Volim te…“

Knedla u grlu. Ne mogu ni da udahnem. Kolaps. Iznenadila me ljubav gde joj nije mesto.

„Jesi li tu?“

Pita me.

Ko da me pre dve sekunde svojom izjavom nije potpuno onesposobio.

„Tu sam! Pokušavam da se setim gde je sva ta ljubav bila svih ovih godina!“

Sad ćuti on. A govorim ja.

„Ne voliš ti mene. Ti voliš sebe sa mnom. Bez tvog druga koji ti je sjebao koncepciju. Što njemu ne kažeš da me voliš?“

„Hoćeš li mu ti reći da si me zvala?“

„Možda i hoću. Da prekinem ovu farsu, makar i na svoju štetu. Ne mogu više!“

„Šta ne možeš?“

Zna šta treba da me pita. Uvek je to znao.

„Ne mogu da ti se dajem, kada me nikad nećeš celu. I zauvek! Šta bi sada bilo drugačije?“

„Bila bi moja! Ne bi bila njegova!“

„Bila sam tvoja. Nisi me hteo!“

„Hteo sam…“

Ne želim da čujem kraj. Nisam ni uspela. Gledam u razbijen telefon na podu i jecam.

Ovo je protiv malera. Protiv njega i mene na istom broju.

Na istoj talasnoj dužini.

Skupljam polomljene delove i plačem.

Plačem, jer još volim ovog čoveka.

Plačem, jer osećam da varam svog milog Budućeg Zauvek.

Plačem, jer ne znam šta hoću. Ni šta neću. Ni koga ću više da povredim.

Plačem, jer više mi ništa drugo nije preostalo.

Osim da plačem i da iz sebe izbacim sve, pre nego što me uguši.

Budi frajer, pičko. Ajde sada, budi muško, ajde dođi i kaži da češ sve da promeniš!

Želja me gađa pravo u dušu i plačem još jače, jer znam da je to nemoguće.

Nikada nije ni bilo moguće. Koliko sam samo noći želela ovo isto.

Brišem suze, ustajem sa dvoseda i dalje skupljam delove telefona po sobi.

Ko potpuni promašaj, sklapam aparat i nadam se da će me, kad ga uključim, dočekati poruka da postoji rešenje. I da me stvarno voli. I da ne treba da lomim tehniku po kući da bih to shvatila.

Ništa.

Ni poruke ni propuštenog poziva. Ni tri tačke, ni nacrtanog srca.

Ništa.

A ja sedim i gledam u telefon.

Šah-mat.

Idem da se ponovo pokrijem preko glave i čekam sutra.

Sutrašnji dan će mi barem vratiti Milog Dečka.

Biće to običan dan na koji mogu i smem da se oslonim.

Na pola puta do sobe čujem zvono.

Neko je na vratima. Moj Mili Dečko je stigao kući.

Spasena sam!

Trčim, da što pre otvorim vrata i skočim mu u zagraljaj.

Da otvorim dušu i sve mu ispričam. I ko je njegov drug, i da ga ne želim u istom gradu, i da želim da me odmah oženi, i…

„Eto, došao sam!“

Moja Bivša Katastrofa i bukvalno pokisla, stoji na mojim vratima i gleda me pravo u oči…

*

Odlomak iz knjige Mama ipak zna najbolje

Vesna Zakonović Arežina

About Author

Comments are closed.