Noćima ne spavam.
Nisam umorna.
Ni poludela.
Ne još.
Ne mogu da smirim misli.
Ni osećaje.
Ni svoje telo. Stalno me gura napred. Nešto će da me zgazi na kraju.
Pulsiram. Tu, pored srca, pa malo desno, oko dijafragme…
I stalno bih da se smejem.
I da se derem kako je život najlepši na svetu.
I da me baš briga što smetam komšijama.
I stalno bih da te volim.
Odmah i zauvek.
I da te sakrijem od druge, treće, devete… i prve…
Jer ja nikada nisam imala svoj broj.
Ni pravo mesto u tvom srcu.
Ni krivo mesto u tvom srcu.
I uvek mi je falio samo jedan odgovor, da mi postaneš utešna nagrada.
I kao takav si mi dovoljan.
A još te nemam.
I nikako da odustanem.
Ne daš mi.
Svojim postojanjem u mom koordinatnom sistemu.
Gde si me svu zbunio, očarao, začarao, razočarao, okrenuo, pokrenuo, zavoleo, preboleo… i sve što Bajaga nije uspeo da izrimuje u svom hitu…
Vidi šta si mi uradio…
U tvojoj blizini menjam sva agregatna stanja-topim se, pa me hladiš, pa nestajem, pa se širim i sakupljam, pa mi je vruće, pa se tresem, pa bih da isparim… pa ne znam šta bih. A uvek imam osećaj da mogu sve.
Onda kao postanem svesna koliko mi nemamo ni juče ni sutra, nego samo ovo sad koje ustvari i ne postoji, ali ja ga ipak kradem od svoje večnosti i guram napred, ili ono mene gura, ne znam, bitno da se kotrljamo…
A onda se probudim sa upalom mišića i modricama po duši, jer više nemam snage da vučem za oboje i gledam te kako nemaš pojma šta ti je u glavi ali mi ipak držiš predavanja.
Fuck you, još te volim tako da ne znam zašto…
***
Odlomak iz knjige (Ne)Verujem u ljubav
Vesna Zakonović Arežina
