Piroške me podsete na tatu.

I svaka pesma Riblje Čorbe.

Pečeni krompir, karirane plave košulje u izlogu, naočare Lenonke, ploče kod uličnih prodavaca…

Tata…

Šećerna vuna na šetalištu.

I sladoled Čoko Moko. Semenke i suncokret.

Zadaci iz matematike, knjige Vuka Draškovića, Lična Karta Ace Lukasa…

Zvezda.

Basket.

Šopska salata bez krastavca.

Mast i hleb. I malo aleve paprike.

Dugi razgovori sa jos dužim poentama.

Spaček sa otvorenim krovom, plivanje u plićaku, pevanje u falšu.

Moja prva zvanična cigareta.

Moja prva priča o seksu.

Ćale…

Kinderlada u Somboru.

Girice u Splitu.

Prva barbika sa tirkiznom kosom, kafana nedeljom, TV Slagalica.

I Đoletova Svirajte mi jesen stiže, dunjo moja

Korni grupa. Grupa Time.

Poslednja klupa na roditeljskom sastanku.

Milion opravdanja jer smo se tako dogovorili.

Uspomene…

A kažu da se od njih ne živi.

Glupost!

Živi se! Sa njima!

Tu tata i ja još uvek delimo Tuborg, razmenjujemo mišljenja i opako se svađamo.

Ponosan je što ličim na njega, a ipak sam bolja, što sam rekla da umem, a on je to sve vreme znao.

Jebote, kako se od uspomena ne živi, kad bez njih ništa i ne bi imalo početak, kraj i smisao?

About Author

Comments are closed.