Igram ja tako Slagalicu sa izvesnim Pecom, standardno dobra u pravljenu reči, loša u brojevima i solidna u Ko zna, zna, kad na red dođoše asocijacije.
Ja u finoj prednosti, ali asocijacije teške, pa dva puta zaredom mašim tačan odgovor.
Kad u polju za konačno rešenje osvanu:
Stoko, varaš, a?
Obrati mi se Peca, bez pardona i kućnog vaspitanja, ljut što gubi i što nije znao da Atina nije grad nastao hiljadu devetsto sedamdeset i neke.
Nema ovde Ludare, a?
Gledam pitanje, gledam sekunde kako teku, razmišljam da li da pogađam konačno rešenje, ili da mu se ljubazno zahvalim na sočnom komentaru.
A, nek ide život i ova pobeda, opomenuću ga kao prava Keva.
Dečko, sram te bilo!
Nekulturni Peca otvara novo polje i piše potencijalno rešenje asocijacije.
Nema vređanja. Ne postiže.
Opet je moj red.
Otvaram polje, rešavam zadatak, i kao fajnl tač pišem i konačno rešenje.
Pobeda!
Zamišljam Pecu kako me psuje i žao mi što mu nisam zapamtila i prezime, da mu se obratim u Mesindžeru i skrenem pažnju da nije lepo vređati ljude.
Naročito one koje ne poznaješ.
Naročito one koji su od tebe bolji.
A, onda, shvatam!
Ovo je vrhunski kompliment koji sam mogla da dobijem, jer ako ćemo da verujemo Peci, ja sam pametna kao ta aplikacija koja ima odgovore na sva pitanja u Slagalici.
Isključujem telefon i odlazim na spavanje, ali jadni Peca nikako da mi izađe iz glave.
Zato vas molim, ako poznajete Pecu sa Fejsa koji igra Slagalicu, prenesite mu moje pozdrave i recite mu da je poziv za revanš uvek otvoren.
I da sam standardno loša u pronalaženju tačnog broja.
Mada, u to se uverio kada mi uzeo deset poena.
Vremenske zone ne poznajem. Strane reditelje i njihova ostvarenja, takođe…
Italijanske regije su mi špansko selo, ali i neki manje poznati pisci.
I ono najvažnije.
Bez obzira sa kim da igram, uvek se takmičim sama sa sobom.
Bez varanja i jurnjave za poenima.
Ostalo Peca zna.
Ljubi ga Keva Zakon, njemu poznatija kao Ludara.
