Ozbiljno se zabrinem kad na Fejsu ukačim statuse svoje generacije o tome kako smo srećno odrastali bez društvenih mreža i svih tehnologija koje nam je doneo dvadeset prvi vek. Onda ide onaj jadna naša deca deo, i tu mi već mnoge stvari postaju jasnije.
Rođaci!
Pa gde ste pročitali i šerovali tu priču o odrastanju?
Živimo u eri pametnih telefona, super pametnih aplikacija, aplikacija koje nam kao olakšavaju život (ali ga i kontrolišu), teorija zavere, androida, blututa, eksternih hard diskova, transfera, usb memorija, Fejsbuk statusa i čekova, brzih informacija. Premotavamo tv program, koristimo ignore i block za ljude koji nas nerviraju, smišljamo lozinke i korisnička imena, pravimo digitalne karijere i uspomene na društvenim mrežama.
Opasnosti? Postoje. Baš kao i u mračnoj ulici ili u saobraćaju.
Virtuelni ili stvarni, život nam je ovde i sada. Tu smo, živimo, prihvatamo, učimo, bekapujemo!
Dobro mi nama došli u dvadeset prvi vek!
Zaboravili ste koliko smo kao klinci bili srećni kad nam ćale i keva negde odu, pa pozovemo drugare, pa ti drugari ponesu svoje džojstike i kasete, pa pikamo igre na Komodoru dok nas ruke ne zabole?
Zaboravili ste koliko smo para ostavili vlasnicima video klubova, jer smo zbog plejera i rekordera, tih čuda tehnike, bili glavne face u kraju?
Fiksni telefon? Bez dvojnika? Još jedno čudo tehnike u našem hodniku!
Pa još ako si te sreće da kabl dohvati do tvoje sobe? Onda razgovaraš ceo dan, umesto da si u prirodi i dišeš čist vazduh sa sagovornikom preko žice?
Moram da pitam mamu da li bi i ona tada, da je postojao Fejs, pisala statuse o tome kako joj ćerka ceo dan čeka DIAL MTV da bi snimila najnoviji spot En Vogue, i kvari vid pored televizora?
Možda bi moja pokojna baka napisala neki status o tome kako tata cele noći ne spava, nego sluša ploče, mota neke magnetofonske trake i preslušava novitete, srećan što mu je tetka iz Nemačke donela tu modernu skalameriju?
Doduše, nadoknađuje moja majka danas sve propušteno, jer ume da komentariše kako stalno drndam telefon i gubim oči pored tog kompjutera!
Prokomentariše ona to, pa se vrati farmama, turskim serijama, malim nevestama i svemu što prati od tri popodne pa dok se ne uspava…
Ko se ovde pretvara u svoje roditelje pišući statuse o prirodi, društvu, novoj tehnologiji i korišćenju iste u svakodnevnom životu?
Ako je već frka, ko vam brani da se izlogujete, pa sa decom na sport. U prirodu. Na utakmicu!?!
Sinoć sam u Pioniru videla toliko divne dece, da i dalje oduševljeno tvitujem kako se ne bojim za našu budućnost!
Ti divni, nasmejani klinci, sve vreme su navijali za naše zlatne košarkašice, glasno, euforično, baš kako i treba pored devojaka koje su im i najbolji mogući uzori!
Milice, Ana, Jelena, Nevena, ekipo, svaka vaša pobeda je mnogo više od dobrog rezultata na semaforu.
Svaka vaša pobeda je nova motivacija za svakog klinca koji vas voli i prati i na terenu i na svim društvenim mrežama!
Kako je meni sinoć bilo super!
Kako sam samo navijala!
Sve se lepo vidi i na Tviteru i na Fejsu.
A šta si ti, generacijo, sinoć radila, dok su klinci uživali u vrhunskom sportu?
Ne moram ni da pitam. Videću vam statuse na Fejsu.
