Kažu da posao i zadovoljstvo ne treba mešati.
Ali šta kada vam je posao najveće zadovoljstvo, toliko, da ga rado delite sa onim koga volite?
Da li onda vaša ljubavna priča postaje jedna od onih sa malih ekrana, uspešna i razigrana kao najveća koncertna turneja?
Ne razbacujem se metaforama, samo pokušavam da pokažem da postoje parovi koji su jedno drugom najveća podrška, ali i najveća kritika, nekada možda i najzdravija konkurencija, što uopšte nije loše ako želite da gradite uspešnu karijeru.
Međutim, kada uspeh na jednom životnom polju, znači sreću na drugom i obrnuto, pa puta dva, tada znam da u takvoj vezi sve funkcioniše kako treba.
I zato smatram da je jako važno da ovakve priče delim sa vama!
Petar i Iva Gajić
Kada se ljudi vole, mogu i planine da pomere
Ivu Gajić (tada Smiljanić) upoznala sam pre nekoliko godina. Ta vesela i talentovana devojčica, danas je jedno od vodećih lica TV Prva i srećno je udata za kolegu iz informativne redakcije, Petra Gajića.
Ja: „Kako je počela vaša ljubavna priča?“
Iva: „U septembru 2013-te, kada sam postala deo redakcije Exkluziva, nisam ni sanjala da ću kroz dve godine postati gospođa Gajić. Novo okruženje donelo je nova poznanstva, iskustva ali i neprijateljstva (smeh)! Petrova i moja komunikacija otpočela je nakon jednog intervjua koji je snimio u Parizu. Ja sam pohvalila zalaganje, on je vrlo ironično prokomentarisao to što sam rekla i zapitao se kako bih ja mogla da znam ko je ekonomista sa kojim je uradio intervju. Naravno da sam u tom trenutku mogla samo da se okrenem i odem, a to je bilo dovoljno da se on zainteresuje. U junu sledeće godine, otpočeli smo romansu.“
Ja: „Kažem ja, prava scena sa malog ekrana (smeh). Da li je sa tvoje strane bilo nekih nedoumica jer ipak radite isti posao?“
Iva: „Uvek sam se trudila da razdvajam privatno i profesionalno, do ovog trenutka. Vezu nismo krili, a simpatije su bile više nego očigledne, tako da su kolege znale za naša osećanja i pre nas samih. Ne radimo u istoj redakciji, čak ni u istoj zgradi, što je olakšavajuća okolnost. Trudimo se da probleme sa posla ne donosimo u kuću, ali isto tako, svesni smo da pored sebe imamo osobu koja nas potpuno razume. Petar je stariji i strpljivijii i meni profesionalno, ali i ljudski, veoma znači njegova podrška, ali i kritika.“
Ja: „Kada si postala sigurna da je Petar čovek tvog života?“
Iva: „O tome da li je on čovek mog života, nikada nisam ni razmišljala, vreme i zajednički život su odradili svoje. Mnogo mi je značilo to što smo prvo postali prijatelji, pa tek onda i emotivni partneri. Dobro smo se upoznali, otkrili jedno drugom svoje mane i vrline i iz toga se rodila ljubav. Odrasli smo u sličnim porodicama, vaspitavani smo na sličan način i to je dodatno činilo da naša osećanja postanu snažnija. Zajednički život bio je veliki korak, ali Petar je učinio da sve izgleda prirodno i spontano, tako da nisam imala strah od napuštanja porodičnog doma. Kako su meseci prolazili, shvatili smo da funkcionišemo kao skladan tim, a svakodnevni problemi za nas nikada nisu predstavljali prepreke.“
Ja: „Da li veruješ u ljubav za ceo život?“
Iva: „Verujem! Isto tako znam da budući dani donose i slatke i gorke ukuse, ali kada se ljudi vole, poštuju i razumeju, mogu i planine da pomere. Moji baka i deda u braku su 60 godina, njegovi su takođe upisali toliki staž i oni često svojim jednostavnim, ali mudrim savetima utiču na nas. Vremena se menjaju, ali smatram da kada nešto jako želite i kada u to verujete, ne postoje prepreke. Nijedno obećanje ili obaveza nisu garancija uspeha, pa ni braka, ali dokle god se volimo i spremni smo da pravimo ustupke, dotle ćemo moći da uživamo u onome što imamo.“
Ja: „Je l’ postoji savet za dobar brak koji bi mogla da podeliš sa čitaocima?“
Iva: „Smatram da idelanog saveta nema, znam samo da život čine sitnice.“
***
Nikola Demonja i Ana Štajdohar
Najbolje stvari u životu su veoma jednostavne
Nikola Demonja i Ana Štajdohar ne moraju da zamišljaju život u ritmu muzike za ples, jer ih je baš takav ritam spojio.
Ostvareni i kao supružnici i kao roditelji, oni dele svoje uspehe i na poslovnom planu, a kada se jedan takav uspeh deli, on postaje još veći i lepši.
Ja: „Zašto je dobro pomešati posao i zadovoljstvo?“
Nikola: „Ko je ikad rekao da je to dobro (smeh)? Nama je dobro, ali svako mora da ima još neki posao sa strane, da ne presuši oboma u isto vreme.“
Ana: „Jer ste i na poslu i kod kuće sa osobom čije društvo najviše volite. U našem slučaju posao jeste zadovoljstvo, pa se može reći da delimo dva zadovoljstva. Dok se ne posvađamo. Tada na poslu vežbamo glumačke sposobnosti, da ne bismo opterećivali saradnike.“
Ja: „ Kojom pesmom opisujete početak vaše ljubavi?“
Nikola i Ana: „ 9 million bicycles, Katie Melua“
Ja: „ Kada se desio trenutak kada ste shvatili da je to što imate za ceo život, a kako je sve počelo?“
Nikola i Ana: „Imali smo prilike tokom godinu dana, koliko smo se intenzivno, takoreći svakodnevno družili, da shvatimo mnogo toga. I onda smo jedno veče proveli u KGB-u, pamtimo da su imali neku baš finu rakijicu od kajsije… Ne zvuči mnogo romantično, ali nam se čini da je baš ta kajsija srušila taj neki zidić koji nas je činio drugarima. Nakon svega nekoliko dana, počeli smo da živimo zajedno. Ubrzo nam je postalo jasno da je za ceo život. Ma nismo o tome mnogo ni razmišljali, sve je bilo baš kako treba. Najbolje stvari u životu su veoma jednostavne!“
Ja: „Da li vam je svaki dan praznik ljubavi?“
Nikola: „ Svaki dan ima svoju boju. A najlepše su boje kad smo nas troje zajedno.“
Ana: „Ljubav je na mojoj lestvici prioriteta na ubedljivom prvom mestu. Kad taj plan funkcioniše, sve mogu, za sve imam volju. Ja sam neizlečivi zavisnik od ljubavi.“
Ja: „Da li se radujete sitnicama i da li volite da priređujete sitna zadovoljstva jedno drugom? Ili se te stvari dešavaju samo na početku veze?“
Nikola: „ Čovek se uvek raduje sitnicama. Pod uslovom da su sve one krupne stvari kako treba, pa ima vremena da uživa u malim stvarima. Sigurno da ih je najviše na početku, ali kod nas ne izostaju ni dan danas i nikad neće.“
Ana: „Nia je ta koja nam od pre godinu i po dana priređuje najveća zadovoljstva.“
Ja: „Kako posle zajedničkog staža definišete ljubav?“
Nikola: „ Kad dođem kući sa nekog puta, bez obzira koliko sam umoran, čim se otvore vrata našeg doma i čujem moje dve devojke, to je definicija ljubavi za mene. Jedna od milion, jer ih proživljavamo svaki dan.“
Ana: „Kao auto sa dva sedišta, toliko udoban da ti se iz njega nikad ne izlazi, iako ne znaš najbolje gde te vozi. U toku vožnje napraviš mesta za jednog malenog putnika, pustite muziku i uživate u krivudavoj vožnji i nadate se da će da traje zauvek.“
Ja: „Kako se neguje brak?“
Ana: „Dodavanjem raznih sastojaka, ali najbitniji su šećer i so. Šećer, da bude slatko, so da ne postane preslatko I dosadno.“
Nikola: „Osluškivanjem, pomaganjem, zalaganjem i naravno ljubavlju.“
Ja: „ Da li ste jedno drugom najveći kritičari kada je posao u pitanju ili …?“
Nikola i Ana: „Jesmo. I najveći kritičari i najveća podrška. Jer tačno znamo koliko onaj drugi može i ume.“
Ja: „ Da li mama ipak zna najbolje ili tata misli drugačije?“
Nikola: „Mama najbolje zna, osim kad tata misli drugačije (smeh)!“
Ana: „O da, mama definitivno zna najbolje, jer keve su zakon (smeh)“
Ja: „ Da li se roditelj rađa sa detetom i šta je najvažniji deo roditeljske uloge?“
Ana: „Kad se rodi dete, rode se i roditelji, tetke, bake, deke… Postaneš roditelj, ali u isto vreme i dete, odnosno dobiješ mogućnost da podetinjiš, da se vratiš među igračke, crtaće, dečije pesmice… A najvažniji deo roditeljstva je uživanje u toj ulozi. U takvom ambijentu lako je i nespavanje i umor, nervi su deblji, ne zanemaruju se sopstvene potrebe, sve je izvodljivo… Baš volim što sam roditelj. Nisam mogla ni da pretpostavim da će mi se uloga mame toliko dopasti.“
Nikola: „ Da, apsolutno. Ljubav i strpljenje su najvažniji segmenti, ali ih suštinski ima mali milion. Mislim da je jako važno biti otvoren za nove stvari, ideje i saznanja. Jer niko se naučen nije rodio.“
