Slavim dupli osamnaesti.

Po drugi put sam punoletna.

Ništa se nije promenilo od one prve žurke.

Osim što sam batalila cigare i nisam više plavuša i sad imam muža, sina, sestrića i svoju gajbu.

I dalje radim na radiju. I dalje idem na utakmice. I dalje ne znam da se parkiram iz prve.

Ne sanjam više neke lude snove, ne planiram, samo živim i ništa mi ne fali…

Dobro, možda još jedna soba u stanu.

I kad bi mi holesterol bio samo malo manji…

Možda bih eventualno mogla da savladam vibrato!

 I da konačno ukapiram princip parkiranja iz svih uglova i pravaca.

Eto…

Svašta sam ja naučila od prvog punoletstva.

Jesam!

Naučila sam da volim svet oko sebe.

Iako mi je taj isti svet mnogo puta pokazao srednji prst i ozbiljno me zajebao.

Ali je umeo i da me obraduje.

Upoznala sam Brenu. I Čolu.

I Piksija. I Ramba Petkovića.

I Ljubišu Samardžića.

I ekipu Montevidea.

I velikog Boru Stankovića.

I mnoge naše sportske šampione.

Zlatne sportiste.

Reprezentacije.

Đuskala sam uz Pusiket Dols na koncertu u Beogradu. I uz Djuran Djuran.

Videla sam i Sleša, Robija Vilijamsa, Bijonse i Toto iz prvih redova.

Pevala sam na festivalima. Napisala tri knjige.

I dalje radim samo ono što volim. A mnogo toga volim.

Sin mi je najbolji ortak.

I muž mi je najbolji ortak.

Sestrić mi je svetski car.

Imam i najbolju drugaricu Kristinu od šest godina.

I najbolju drugaricu Nađu od devet.

Imam i njih nekoliko koje su moje godište.

A najluđe se u gradu provodim sa ekipom  koja se rodila kada sam ja bila peti osnovne.

Jedina razlika između nas  je što mene nekad bole leđa u četiri ujutru posle đuskanja cele noći. I što često izbegavam alkohol zbog svojih redovnih terapija.

Šta ću, godine su to…

One gaze, gazim ja, samo neka je fer-plej!

To je životni princip.

Ne ložim se na milione i svetsku slavu, ali poštujem Opru, jer smo koleginice.

Idole više nemam.

Nemam ni tremu pred mikrofonom.

Volim sve što vole mladi.

Jedina mi je želja da umrem od starosti.

Na nekoj tekmi, dok gledam basket i psujem sudiju.

Glasno!

Sa svojim ortacima sa kojima i danas navijam…

Eto…

Duplo punoletstvo…

Slavim ga kao i svaki drugi tinejdžer.

Ove godine su mi se još i jubileji poklopili, pa su i razlozi za slavlje dupli.

Ja ponovo osamnaest.

A moja omiljena emisija dogurala do stote epizode.

kevica-i-stevica

Nazdravlja Keva sa Stevom, uz najlepši poklon koji sam mogla da dobijem.

Dres košarkaške reprezentacije Srbije.

Lično moj.

Sve piše.

Keva.

Broj jedan.

Ostalo je još samo da zamislim želju i ugasim svećice.

Naravno da će želja  imati veze sa našim košarkašima i Rijom i kvalifikacijama, ali…

Da ne otkrivam.

Neka mi je život ostvari, a ja ću glasno da se odužim.

Sa tribina i putem etra.

Gde ionako svakoga dana slavimo.

Život, pobede, lekcije, naravoučenija.

Srećni nam rođendani!

Do troduplog punoletstva, ljubi vas Keva.

p.s.

Najveći zagrljaj i ljubav za Košarkaški savez Srbije i kolegu Dejana Kontića.

Svi treba da znaju šta drugarstvo znači!

About Author

Comments are closed.