Izvesna mama kreće na letovanje sa porodicom i na FB strani koja se bavi omiljenim srpskim destinacijama postavlja pitanje:
Da li mi za Grčku treba sedište za auto, za šestogodišnje dete?
Da li joj treba?
(Samo) za Grčku?
Za dete od šest godina?
Zbunjeni roditelji iz grupe umesto odgovora postavljaju novo pitanje:
Kako to mislite, da li vam treba?
Sedište uvek i svuda, dok dete ne napuni dovoljno godina i ne poraste dovoljno centimetara za buster.
Jasno kao dan.
Ili ipak ne?
Ubrzo se javlja gospođa starije generacije koja ponosno iznosi podatak da je svih ovih godina putovala porodično na more, naravno, bez ikakvih sedišta, i hvala Bogu, deca su joj odrasla, živa i zdrava.
Gospođa dobija podršku od ekipe koja se sa nostalgijom seća lepih vremena kada „to đubre“ niko nije koristio. Idiotosko pravilo sa Zapada je ionako samo JOŠ JEDAN NAMET ZA RODITELJE, naravno!
Uključujem se u diskusiju pričom o tome kako smo pre nekoliko godina imali sudar u centru grada.
Na semaforu.
Sinak je bio beba.
Sedeo je u svom sedištu, čekali smo da se uključi zeleno svetlo, kada je na nas naleteo auto.
Kočnice su mu otkazale.
Bili smo vezani.
Prošli smo bez povreda.
Ali, taj trenutak nikada neću da zaboravim.
Tu večnost koja mi je bila potrebna da se posle šoka samo okrenem i pogledam kako mi je dete.
Danima sam premotavala film i razmišljala šta bi bilo da nismo koristili pojas, da sam sedela pozadi i držala ga u krilu, ili…
I zato uvek srcem reagujem kada ljudi napišu da ,eto, godinama decu voze bez sedišta, i svi su živi i zdravi!
Znate, to što ste imali sreće, zaista nije nikakav argument.
Statistika je jasna.
U saobraćajnim nezgodama, 1994. godine stradalo je 149 mališana.
Da, to su baš te godine kada smo mi, tada tinejdžeri, udobno spavali na putu do mora, na improvizovanim krevetima iza vozača i suvozača.
Ruku na srce, tih godina jeste bilo i manje automobila i manje brzih automobila, ali hej…
Šta znači brz automobil, kada podaci govore da vozeći i trideset na sat možemo nekoga da ubijemo?
Godine devedeset četvrte, prošlog veka, bojim se da nismo imali ni klimu u automobilu.
Sada je imamo i koristimo, i kako nam to nije idiotsko pravilo sa Zapada?
U masi novih, koje bih ovde mogla da navedem.
2014. u saobraćajnim nesrećama stradalo je deset mališana.
Svaki ljudski život je najvažniji na svetu, ali ako ćemo da se držimo statistike i starih, dobrih, bezbrižnih vremena, samo uporedite brojke.
I čekirajte podatak koji upozorava.
Poslednjih pet godina, deca najviše stradaju kao PUTNICI U VOZILU!
Zato vas molim, poštujte pravila i učinite sve što je u vašoj moći da vaše dete i vi putujete bezbedno.
Ne zbog kazne, ne zbog idiota koji su nam uveli propise, kako neko reče.
Nego zbog idiota koji ta pravila ne žele da poštuju.
