Strahinja Blažić široj publici je postao poznat nakon premijere filma Bićemo prvaci sveta.
Uloga Nebojše Popovića, oca jugoslovenske košarke, donela mu je veliko iskustvo, od samog snimanja, pa sve do kraja turneje, koja je pratila ovu filmsku priču.
Strahinja: „Za mene je sve to bilo tako dragoceno! Upao sam u vatru sa prvom ulogom, brzo sam sazreo! U međuvremenu sam završio fakultet, sada sam na masteru, ali jedan period smo zaokružili i idem dalje.“
Reakcije nakon emitovanja prve epizode serije Prvaci sveta bile su vrlo pozitivne. Nekako mi se čini da se gledaocima ova proširena, televizijska forma, dopala i više nego film.
Meni lično, uloga koju je Strahinja ostvario, učinila je da svaki put kada čitam knjige o košarci ili biografije Nebojše Popovića, u glavi imam lik ovog mladog glumca.
Pitam ga koliko je Nebojša, kao ličnost, njemu mogao da bude inspiracija i motivacija.
Strahinja: „Ja nisam znao ko je Nebojša Popović, moram da ti priznam. Znao sam ko je Bora Stanković, ali Nebojšu sam upoznao kroz pripremu za film i istraživanje koje je usledilo. Shvatio sam koliko je on važna ličnost i koliku težinu ima sve što su Nebojša, ali i Raša, Aca i Bora uradili za jugoslovensku košarku. Počevši od temelja koji su postavili. Jer, to im nije bio primarni segment života. Svi su oni završavali fakultete, imali primarne priče. Ali im je košarka bila važna. I to ne zarad nekog ličnog interesa, nego interesa čitave nacije!
Nebojša je bio čovek na više frontova, čovek koji je ni iz čega napravio nešto veliko! Ta ekipa nije tražila izgovore, nego način da u delo sprovede veliku ideju. Da okupe mlade i talentovane ljude! Da im pruže šansu da pokažu sve šta znaju. Da nauče ono što ne znaju!
Mi danas pričamo kako nam je teško, a pogledaj njih! Vreme jeste bilo drugačije, sve te otežavajuće okolnosti bile su prisutne. Veliko nerazumevanje od strane vlasti. Ali oni su uspeli! I zato je njihova priča jako važna. Za sve generacije koje dolaze!“
Ja: „Kada smo radili prvi intervju, na pitanje da li navijaš za Zvezdu ili Partizan, rekao si mi da navijaš za reprezentaciju. Je l’ još uvek navijaš samo za reprezentaciju? (smeh)“
Strahinja: „Čekaj! Kako SAMO reprezentaciju? (smeh). Zar nije reprezentacija nešto najbolje što jedna zemlja ima? Meni to više nije ni stvar navijanja, nego to koliko mi je srce puno kad vidim da su naši treneri najbolji u Evropi! A tek igrači! Prosto, to je potvrda da je reprezentacija esencija najvećih talenata i ljudi koji imaju najviše znanja! Kad se oni ujedine, to je prava stvar! To je i pravi način da i ova nacija konačno bude složna!“
Ja: „Onda zajedno gledamo kvalifikacije naše košarkaške reprezentacije u julu?!?“
Strahinja: „Može!“
Ja: „Kakve su nam šanse?“
Strahinja: „Sad imamo jednog Bobija Marjanovića, njegov razvoj u NBA je fascinanatan! Imamo i džokera, Nikolu Jokića, njega obožavam i baš pratim! Svaka partija mu je bolja od prethodne, učinak sjajan, u startnoj je petorci Denvera! Došao je iz malog kluba, male zemlje i postao tako veliki. Eto, imamo dva ozbiljna igrača, svi ostali su nam na nivou. Ako prođemo kvalifikacije, a ne vidim što ne bismo, onda ćemo igrati sa Amerikom. I to će biti to!“
Ja: „Bićemo prvaci sveta?“
Strahinja: „Ma samo Indijanapolis da nam se ponovi!“
Ja: „Daj Bože! Nego, kada si ti poslednji put odigrao basket sa drugarima?“
Strahinja: „Sad u subotu! Mi se svake subote organizujemo, već smo ušli u ozbiljnu priču! Ekipa, izmene, rivalstvo! Pa cele nedelje jedva čekamo subotu!“
Ja: „Primate i mene u ekipu? Trenirala sam košarku tri meseca! (smeh)“
Strahinja: „Dođi kad budeš htela, možeš da budeš i trener!“
Ja: „Ma selektor! (smeh). Ali posle idem i na probu tvog benda (Cheguerillaz)! Je l’ svirate, je l’ stižeš da se baviš autorskim radom?
Strahinja: „Stao sam, zbog obaveza u pozorištu, ali se nadam da će se tu uskoro nešto promeniti! Radim predstavu Ukalupljivanje, u režiji Maksima Miloševića, gde će i deo benda biti sa mnom na sceni. I mnogo se radujem što je to tako! Ukazala se prilika, naš basista Milan je baš talentovan, a Marko (pevač i gitarista) i ja smo se upoznali još dok smo se amaterski bavili glumom. Naša ekipa funkcioniše!“
Ja: „Imaš super stvar, zove se Reality. Je l’ naša nacija reprezentacija ili smo postali totalna reality nacija?“
Strahinja: „Uh, naša nacija je rasadnik vrhunskih sportista, naša je radost kolektivna kada se osvajaju medalje. Ali kad nema takmičenja, mi se okrećemo drugim sadržajima! A reality sadržaja danas ima više nego ikad! I sve je stvar izbora. Daljinski je majka, imamo sto kanala, ali opet… Činjenica je da je taj sadržaj tako koncipiran da kad uđeš u priču, ti je non-stop pratiš! To je napravljeno da bi se ljudi koji to gledaju, osetili superiornije od onih unutra. Tako se bustuje ego. Ja sam nekako u mnogo boljem položaju!“
Ja: „Što znači da nikada ne bi zarad neke popularnosti, bio deo reality žanra?
Strahinja: „Ja sebe vidim u drugim žanrovima (smeh)“
Ja: „Mi tebe gledamo subotom u osam, u seriji Prvaci sveta. I gde još možemo da te vidimo?“
Strahinja: Atelje 212. Pijani, Ivana Viripajeva, u režiji Borisa Liješevića. Dođite i pogledajte ovaj filozofsko-religijski komad. O potrazi savremenog čoveka za istinom! Neophodan je za okolnosti u kojima živimo! Eto, u jednoj rečenici. Zovem te i na premijeru u Vuku, pa ćeš mi reći utiske.“
Ja: „I tebi i svojim slušaocima i čitaocima. Zovi me obavezno. A ti i ja se vidimo na basketu sledeće subote!“
Strahinja: „Važi, treneru! (smeh)“
