Nije mala stvar kada rasteš i odrasteš uz hitove jednog benda, a onda tu ljubav oseti i tvoje dete.
To je moja priča sa grupom Kerber.
Ljubav prema njihovoj muzici mi se desila u osnovnoj, a skoro trideset godina kasnije, ja sam na još jednom njihovom koncertu, u društvu svog sina.
Koji je i osećaj za ritam otkrio slušajući Bolje da sam druge ljubio.
To je bila prva stvar koju je probao da odsvira kada je seo za bubanj.
Refren smo dvanaestog decembra on i ja pevali zajedno iz prvih redova.
I aplaudirali i našem Jošku, Josipu Hartlu, bubnjaru Kerbera, i čoveku koji je prvi prepoznao sinkov muzički talenat.
Neobjašnjiva je to emocija.
Ima onu divnu dozu lokal-patriotizma.
Jer, naravno da će Nišlijka voleti Kerber i pružiti podršku svojima.
Ima i dozu poštovanja i ushićenja.
Jer, posle jednog takvog muzičko-scenskog spektakla, ti i ne možeš drugačije da se osetiš.
I dozu iskrene radosti što postoje izvođači i hitovi kojima godine ne mogu ništa.
Ozbiljna je to sreća.
I ozbiljna škola za sve buduće generacije muzičara.
I sigurna sam da Gale sve to dobro zna, i da je jako ponosan i na svoj bend i na publiku koja je sve vreme bila vrlo glasan prateći vokal.
Više od dva sata hitova Kerbera, u novim aranžmanima, uz hor Branko i vokalni ansambl Konstantin, gudače i specijalne goste, i sve što bih sada da napišem mogla bih i da otpevam, još uvek pod utiskom, oduševljena kao svi oni klinci koji su sinoć bili (možda) na svom prvom pravom koncertu:
„Gde ste vile i čarobnjaci,
svi pegazi detinjstva mog’
gde ste sad?“
„Unplugged mnogi doživljavaju kao svirku na akustičnim gitarama, nešto kao blaža i mirnija varijanta pesama snimljenih električnim instrumentima. Nama je to totalno drugačiji pristup muzici, tim pesmama dajemo neku posebnu draž, na drugačiji način.“
Ana Stanojević, moja draga koleginica, pratila je Kerber od Niša do Beograda i ispričala sjajnu priču koju delim sa vama!
