Nisam završila faks.
Upisala sam ga, fino se plasirala, fino to i peglala, ali ga nisam završila.
Desio se životni momenat.
Posao ili slušaonica?
Izabrala sam redakciju.
Osamnaest punih godina je prošlo od te odluke.
Nikada se nisam pokajala. I dalje radim ono što volim najviše na svetu.
Zabavljam se.
Sve je super.
Ne bojim se nikakve tranzicije, konkurencije, funkcije, sujete i kritike.
Idemo, radimo.
Sve se čuje.
Sada sam i mama.
Talentovanog prvaka, koji već ozbiljno pokazuje šta ga u školi i životu zanima.
Koji savet njemu da da ova Keva, da bude mudar, razuman, pametan, isplativ, životan?
Kapiram da se naježim svaki put kad čujem onu čuvenu rečenicu da ti škola danas ne znači ništa.
Jer nisam sigurna da li je tu više ZA ili PROTIV argumenata na mojoj listi?
Sa koliko sam se samo njih diplomiranih srela, koji u svojim izlaganjima i pismenim sastavima nisu makli dalje od petog osnovne?
Ti neki koji nisu čitali ništa više od obavezne literature, niti su imali hobi, ideju, predstavu čime bi se zaista u životu bavili?
Toliko sam njih svršenih i savršenih ispratila i pre zvaničnog dočeka, samo zato što su mislili da je diploma jednako direktor, pa im se ponuđene funkcije i radna mesta nikako nisu uklapala u predstave i životne vizije.
Eno ih, neki još uvek čekaju svoju obećanu karijeru, u roditeljskoj gajbi, uz džeparac manji od onog iz osnovne…
Sine, takva ti diploma ne treba.
Veruj mi na reč.
A onda sretnem svog druga iz osnovne.
U osmom je jedva savladao čitanje, mada bih smela da se zakunem da i dalje sriče slova.
Ne znam ni da li je upisao srednju.
Prosek mu je bio jeziv, interesovanja nikakva, a budućnost?
Danas sam ga jedva prepoznala.
Auto, fino godište, devojka na suvozačevom mestu, takođe.
Na njemu sve marka, sve skupo, a meni i dalje glupo kad progovori.
Jer i dalje sriče, i muči se da me pozdravi na nivou, ali to mlađanoj pored njega ne predstavlja nikakav problem.
Kako sam?
Pita me.
Dobro sam, batice, vidim i ti uživaš u životu.
Samo do kraja istog, molim te, sastavi makar jednu jebenu složenu rečenicu.
A tebi, sine moj, ni ovo, ovako, u životu ne treba.
I, šta sad da ti kažem?
Da je svet veliki.
I da nije pravedan.
Da će biti teško i zajebano.
Da para vrti gde burgija neće, ali da je super kad imaš para da kupiš tu burgiju.
Ili da je sam napraviš. Patentiraš.
Iskoristiš.
Da razumeš ovu metaforu.
I svaku drugu.
Da ne varaš kad igraš Slagalicu!
Da budeš brži i mudriji od onih što je samo tako igraju.
Da ti test opšte kulture i informisanosti bude jednako važan kao i svaki drugi.
Da rečenice slažeš u glavi, da tečno misliš i zaključuješ.
Da razumeš druge i jezike i ljude, jer samo ako razumeš, onda neće biti hejta.
Uči, sine, da ti svaka diploma bude motiv za još, a ne sredstvo za život i rad.
Da znanje primenjuješ i unovčiš.
Da budeš svoj gazda. Šmeker. Ortak.
I da voliš, voliš, mnogo voliš to što radiš, jer samo ako radiš ono što voliš, samo onda si srećan.
A to je suština.
Jednostavna istina koju zaboravljamo dok se bavimo formom, prosekom, cenama diploma i činjenicom da svako radno mesto može da se kupi.
Znanje ne može… na taj način.
I zato uči, zbog sebe.
Jer, tako je lepo biti glup, samo kad si faca kao mudri Bora Čorba, da to napišeš, otpevaš i shvatiš!
Hajde, srećno novo polugođe!
