Učim na tuđim i svojim greškama, ali mudro biram čije ću savete da usvojim.
O čoveku govore dela, a ne reči.
I ljudi. Oni koje bira za prijatelje, saradnike i zajednički život.
Brak.
U savršene veze ne verujem, ali u nesavršenosti koje jedna drugoj potpuno odgovaraju, da.
Jer, ti si ono za koga se udaš.
Koga oženiš.
I to je to.
I taj neko ne postoji da bi te celom učinio.
Već da u tebi celoj prepozna sebe u punoj snazi.
I obrnuto.
Zato, o bivšima sve najlepše.
Bili su nam ogledalo, podsetnik, lektira i lekcija.
Bivši su jer više nije išlo, nije nam se dalo, sve nam se dalo, više nije moglo, umelo niti želelo.
Doviđenja, prijatno i ne okrećem se, sine!
Sa kim delite postelju?
Čije prezime, čežnje i mirise nosite?
Da li posle leptirića i cvetića nasmejani negujete baštu vaše sreće?
Ili se branite od korova i žalite na sušu?
Da li se pravite da vam sve to prija, ili su uslovi savršeni za cvetanje?
Jer toliko njih stalno nešto priča i priča, a onda uhvati za ruku ličnu vremensku nepogodu, pa sa njom paradira kroz šljivike i livade.
Sorry, sestro, vidim koji su ukusi tvoga kraja, a to nije ono sa čime nama nazdravljaš.
Ili si opijena, pa pričaš svašta.
I biće te sramota sutra, kada te mamurluk prođe.
Nazdravljam ljubavima koje to jesu, od krvi, mesa, slatke čežnje i iste pameti.
Ljubavima koje se zovu dom.
A ti duvaj, ali mi nećeš i ne možeš srušiti kuću.
Niti pustiti ikoga da zaspi u našem krevetu.
