Poginuo je Toše!

Strašna istina me tog jutra rasanila.

Zbunila.

Toše?

Radili smo intervju pre dve nedelje!?!

A ovaj dan mi počinje uplakanim telefonskim pozivom, jecajima i onim odvratnim osećajem u stomaku, kada znaš da ništa više neće biti isto i znaš da će sve ono što dolazi biti tupo, tamno i bolno.

Proeski!

Pevao mi je Zajdi, zajdi i ja sam mu rekla da moja majka plače kad on peva tu pesmu i on je pozdravio mamu, i snimili smo pozdrav, i…

Ostao je dogovor da nastavimo intervju…

Toše!

Spuštam slušalicu, vraćam se u krevet.

Ćutim.

Poginuo je…?

Jedan svet je postao beskraj.

Čekam da telefoni ponovo počnu da zvone.

Čekam da mi svi ostali jave da Tošeta više nema.

Čekam. Ćutim.

I sve me boli.

Nismo bili prijatelji.

Spojio nas je život.

Muzika.

Talenat, nasmejane oči, iskrenost, profesionalnost, dobra energija.

Festivali, koncerti, promocije…

I sve se u trenutku pretvorilo u uspomenu.

U datume.

Godišnjice.

Bol koja te dirne svaki put kada mu čuješ glas.

Toše.

Pesme koje miluju.

Vreme koje stoji.

I ljubav koja živi.

About Author

Comments are closed.