Ostariću, neću znati šta neke ljude tera da psuju i vređaju druge ljude po mrežama.
Namerno ne koristim reč hejt, jer svako ima pravo da nekog voli ili ne voli; ali koja to dijagnoza natera jedno biće da prospe svoj siromašni i nekulturni vokabular po tuđem profilu? Ne znam, ali primećujem da je to fenomen koji se pojavljuje od kad je sveta, veka i interneta.
I širi se kao kancer.
Hiljadu puta napisano, prepisano i prežvakano jednostavno pravilo je da ako ti se nešto ne dopadne, u životu ili na netu, to možeš da preskočiš, blokiraš, ignorišeš.
Ako te baš toliko žulja, da baš moraš da prokomentarišeš, postoji i ono što se zove elementarna kultura.
Daj argumente, pa da porazgovaramo kao dva čoveka.
Dva profila.
Pre neki dan neki mi klinac u lajvu napiše da sam kurva i predloži mi felacio, i to u trenutku kad mi se sinak uključio u priču.
Zgroženi virtuelni drugari kreću da se krste, a sin zbunjeno gleda u napisane reči.
Brzo reagujem, blokiram jadnička, pozdravim ekipu, kapiram da je žurka gotova, i isključujem komp.
Sin i dalje zbunjen, malo mu i smešno, i u jednom trenutku pita:
„Mama, zašto ti to piše, kad ti nisi kurva?“
„Nisam.“
Počinjem glasno da se smejem.
„Ali, kako tebe to nije iznerviralo?“
Ok. Ajmo opet.
„Zato, sine, što ti ljudi ne postoje.“
„Kako?“
„Vidiš, oni dišu, ali ne postoje. Jer da imaju malo mozga, da su makar svesni svog (virtuelnog) postojanja, prvo bi se zapitali da li sve što pomisle treba i da otkucaju.“
„Zašto ih mame i tate nisu vaspitali?“
„Eh, možda i oni ne postoje…“
Opet se smejem.
„Opušteno, sine. Nebitni su.“
Ode sinak da spava, ja sedim i razmišljam kako detetu objasniti da treba misliti svojom glavom, imati stav, argumente, i pre svega elementarno vaspitanje, pre nego napadnete tastaturu i nečiji profil?
I zašto je važno ne biti prost, drzak i lajav homosapiens, kada nas poslednjih godina samo takvi napadaju sa malih ekrana, ispod tekstova na mrežama, po lajvovima i forumima?
I kako na nekulturu i raspojasanu glupost odreagovati, i da li uopšte trošiti vreme i reči na pojave kod kojih je evolucija zakazala?
I dokle tako?
Ušuškavam svoj mikrosvet, ali nikada toliko da sinak ne sazna šta bi moglo da ga sačeka u inboksu ili na ulici.
Na ljudsku glupost odgovaram sočnim block i teraj se u tri lepe, ali ne postoji ćiribu ćiriba trenutak da sve te pušače postaviš na svoje mesto.
To je valjda ta roditeljska uloga koju neki nikako da oplemene, pa eto, gajimo generacije koje bezobrazluk izjednačavaju sa „ja imam stav“ momentom.
A zapravo je sve konglomerat gluposti, primitivizma i nesavladanog maternjeg jezika.
Roditelji, molim vas, potrudite se da postojite.
I u životu, i na netu i svuda gde vam deca imaju pristup.
A i vi sa njima.
I naučite ih da imaju stav sa pokrićem i kapiraju se sa sopstvenim bićem, pre nego im nagon bude brži od pameti.
Budimo ljudi, a ne virtuelni felacio.
Foto: Pixabay
