Volim svoj posao.
Volim, jer sam u prilici da upoznajem ljude koji u meni bude divne emocije.
Ljude, čije pobede doživljavamo kao svoje, jer smo odavno naučili da je čitava nacija reprezentacija!
Dan posle finala EP u vaterpolu i još jednog osvojenog zlata, gost radija, Stevin i moj gost, bio je kapiten vaterpolo reprezentacije, Živko Gocić.
Došao je, doneo medalju, doneo dobru energiju i dozvolio nam da budemo deo još jednog istorijskog trenutka našeg nacionalnog tima.
Priznao nam je Živko koliko je sve bilo naporno, kolika je bila odgovornost igrati pred svojim navijačima, ali da upravo zbog toga ova zlatna medalja ima jači sjaj.
Pitala sam ga da li je teže biti u vodi, igrati meč ili posle, gostovati i davati intervjue, odgovarati na pitanja novinara i opisivati sve što vam je u glavi i srcu, u trenutku kada pobeđujete. Da li neopisiva emocija postaje opisiva kada se o njoj toliko puta govori?
„Naporno je i jedno i drugo, na svoj način, ali ne sme da bude teško. Kada si najbolji, onda je to donekle i prirodno!“ rekao je Živko.
Smejali smo se i govorili o tome koliko je važna podrška porodice i koliko je zbog nje svaka pobeda veća.
Pevali zajedno pesmu koja je obeležila ovo takmičenje i zamolili kapitena da nam pozdravi sve momke iz reprezentacije.
Da li sam napisala koliko volim svoj posao?
Ovo je bio jedan od onih dana kada je to moglo jako dobro i da se čuje!
Hvala ti, Živko!
Hvala vam, zlatni delfini!
Keva&Steva
