Dragi navijači Zvezde.
Sećate se one fotke sa aerodroma, kad Laza sa saigračima spava na stolicama, čekajući let koji će ih vratiti u Beograd, posle još jedne evroligaške utakmice?
Tako se postaje čovek, deco moja!
Nakon toliko sjajnih, odigranih partija u crveno-belom dresu, potvrde trenera Radonjića da we played very well in defence, obaranja velikog broja reklama u Pioniru, u želji da stigne sve lopte i pošalje ih u koš (ili nazad u igru), upoznala sam Branka Lazića.
Kada ste redovni na utakmicama i pratite svoj tim, imate utisak da vam to standardno upoznavanje i nije potrebno.
Ja imam teoriju kakav si kad igraš košarku, takav si i u životu, pa mi je Brankova vojnička disciplina i na parketu i u svakodnevnom funkcionisanju potpuno jasna i nekako poznata.
I zato, osim što jako volim njegovu gospodsku igru, volim i što pažljivo sluša pitanja na koja još pažljivije daje odgovor, ozbiljan a nasmejan, raspoložen a uzdržan, sjajan a tako skroman.
Da li je naš Laza jači od Lebrona, to ne znam, jer ne gledam NBA, ali sam sigurna da bi Branko odlične partije pokazao i u dresu reprezentacije i zato jedva čekam spisak selektora Đorđevića za predstojeće Evropsko prvenstvo.
Jer, kako ćemo na tron bez te pomenute, stroge, vojničke discipline i jake odbrane, kad je dobar napad zapravo rezultat takve odbrane?
Uz podršku sa tribina i simpatične uzdahe ženskog dela publike.
Koja podjednako voli Lazu u dresu, ali i u odelu, dok iskusno pozira, kao da mu je manekenstvo životni poziv.
To mu je verovatno ona na mestu, voljno strana, koju s vremena na vreme, šmekerski pokaže.
Kao i fotografije sa svojom ćerkom, koja mu neprestano vraća osmeh na lice.
Kao on nama, svaki put kad ukrade loptu.
Odbrani svoj koš.
Pogodi protivnički.
Tako to rade diskretni heroji.
I ja sam srećna što jednog takvog poznajem.
I što za njega navijam.
Onako glasno, dok mi puls prelazi stotku.
Dok Branko svoj drži pod kontrolom, čak i kada je rezultat na semaforu neizvestan.
Jer, tako se postaje šampion, deco moja!
