Sinak na stolu ima kalendar.

Svako veče pred spavanje, uredno markerom precrta dan koji prolazi, vrati flomaster na mesto i ide u krevet.

Danas prelistava stranice, gleda januar, gleda februar, nešto broji u sebi i važno mi kaže:

„Ja sad idem na raspust, pa sam miran do septembra!“

Đak prvak.

Umorila ga nova znanja, pa se ponadao da će par meseci da kulira.

Izvini, sine.

Mada ti ideja uopšte nije loša.

Samo je teško izvodljiva.

„Učiteljica kaže da raspust ide posle dana Svetog Save?“

„Jeste.“

„Danas smo učili o Svetom Savi!“

„Svi smo u školi učili o Svetom Savi!“

Žmu se ubacuje u priču.

„Davno je živeo, tata!“

„Davno je i umro!“

„A, kako je umro?“

„Od upale pluća. Razboleo se na putu!“

„Umro je u autobusu?“

Ozbiljna Boletova faca. A ja bih da se smejem glasno.

„Ne, sine. Tad nije bilo autobusa.“

„Pa, kako je putovao?“

„Mislim da su tada koristili konje i kočije.“

„A zašto je putovao, mama?“

Gledam na sat. Ok, ovaj razgovor će da potraje.

„Zašto? Da bi ti danas išao u školu i postavljao sva ova pitanja. I da bih ja išla u školu, zavolela pisanje i sada uspela da deo ovog savršenog dana sačuvam zauvek…“

„Sveti Sava je bio učitelj!“

„Tako je, sine. Zato, srećna nam slava!“

„Sveti Sava je školska slava, mama.“

„Znam. Svi smo mi đaci.“

„Ti više ne ideš u školu, mama.“

„Ne idem. Ali, čovek se uči dok je živ!“

About Author

Comments are closed.