Nikola Trifunović – Diplomirani svetski putnik

U početku su to bila kraća putovanja, od dve nedelje do mesec dana. Da se navikne, i kako sam kaže, shvati da je putovati vrlo lako. Evropu je obilazio 2010. i 2011. godine.

Jugoistočnu Aziju je 2011. posetio na dva i po meseca, a zatim je kopnom krenuo do Kine i Hong Konga. 2014. godine otisnuo se putem Indonezije i Jugoistočne Azije, bez ikakvog plana kada će se vratiti kući, u rodni Niš.

To putovanje je trajalo punih sedam meseci, da bi zatim zastao na godinu dana u Kini, gde je predavao engleski jezik u jednoj privatnoj školi.

U međuvremenu je diplomirao na Prirodno-matematičkom fakultetu u Nišu i postao profesor geografije.

Njegova putovanja pratila sam putem društvenih mreža i uživala u fotografijama i pričama koje je delio sa svojim Fejsbuk prijateljima.

A onda sam shvatila da želim ovu priču da podelim sa svojim čitaocima, jer, eto, imam tu privilegiju da je ovaj diplomirani svetski putnik, moj kum, Nikola Trifunović.

KevaZakon: „Iz Niša, na drugi kraj sveta! (smeh). Kako si se odlučio da kreneš, i koliko je želje, volje i novca potrebno za jedan ovakav poduhvat?“

Nikola: „Najpre je potrebna jaka želja i volja, da stvarno to želiš, da si spreman da se odrekneš lagodnog i sigurnog života u svom gradu i upustiš se u nepoznato. Skoro nikada ne spavam u hotelima. Smeštaj sam uvek nalazio preko sajta kauč surfing (couchsurfing.com). Spavao sam kod lokalaca, upoznao mnoge super ljude koji su mi putovanje učinili mnogo boljim nego da sam odsedao u hostelima i družio se sa strancima koji su takođe putnici. Uglavnom putujem autostopom. Na putu kroz Jugistočnu Aziju 2014-2015. sam leteo par puta od zemlje do zemlje jer sam morao. Negde, jer su to bila ostrva (Indonezija), a do Burme i Vijetnama sam morao da letim jer sam imao e-vizu koju sam izvadio preko interneta, i uslov je bio da moram avionom na određeni aerodrom da sletim. Druga varijanta je bila da vizu izvadim u ambasadi, što je mnogo duži proces i nije mi se dalo. Osim par letova, devedeset posto tog puta sam stopirao. Jedino sam u Vijetnamu uzeo dva puta noćni autobus da bih uštedeo vreme, jer sam morao da ubrzam put zbog isteka vize. Kad ljudima ispričam kako izgleda moje putovanje, mnogima se dopadne, ali se oni sami nikad ne bi upustili u tako nešto. A kad pričamo o novcu, ja na putu često potrošim manje nego da sam u Nišu. Trošak se uglavnom svodi na hranu i na izlaske. Uglavnom mi je potrebno do 10 evra dnevno. Gledam da ne idem preko te cifre osim ako baš ne moram.“

KevaZakon: „Da li si se nečega plašio?“

Nikola: „Nisam, ali uvek sam imao neku malu dozu nesigurnosti pred put u neke daleke, manje poznate azijske zemlje. Kako će biti tamo, kakvi su ljudi, da li je opasno… Nakon par sati u novoj zemlji, vidim da nemam čega da se plašim, da su i tamo ljudi kao i u Srbiji, da su i tamo ljudi dobri i prijatni i da žele da pomognu strancima. Ja se ustvari više plašim da mi neka saksija sa komšijske terase ne padne na glavu ispred moje zgrade, nego li nekih nepoznatih zemalja!“ (smeh)

KevaZakon: „Kako je tvoja mama reagovala kada si joj saopštio planove?“

Nikola: „U početku se malo plašila kad sam joj rekao da idem u neke manje popularne zemlje. Kasnije je shvatila da umem sam da brinem o sebi i da je meni tamo lepo, da se super zabavljam i da nema zbog čega da brine.“

KevaZakon: „Kako biraš destinacije koje ćeš posetiti?“

Nikola: „Ekonomičan sam. Skupo je preleteti pola sveta i posetiti jednu zemlju. Ako već platim avionsku kartu do Azije i natrag oko 500 evra, ne isplati mi se, recimo, da odem samo na Tajland, već posetim još nekoliko zemalja u okruženju. Pet, šest, u zavisnosti od organizacije.“

Nikola je od početka svoje avanture do danas, posetio pedeset pet zemalja. U nekim zemljama bio je dva ili tri puta. Obišao je više od pola Evrope i Azije, bio i u Sjedinjenim Državama.

Na listi želja sada su Južna i Srednja Amerika.

KevaZakon: „Gde ti je bilo najteže?“

Nikola: „U Kini. Mali broj ljudi govori engleski jezik, a i oni koji govore, ne snalaze se baš najbolje. Dosta je velika kulturološka razlika, način razmišljanja, način na koji rade neke stvari. Trebalo mi je par meseci dok sam sve pohvatao, ali kasnije kad sam se uklopio, bilo je ok.“

KevaZakon: „Koja su ti pitanja najčeśće postavljali ljudi koje si upoznavao?“

Nikola: „U Uzbekistanu su me skoro svi pitali kako se zovem, i koliko imam godina. U to vreme sam imao trideset dve. Onda bi usledilo pitanje da li sam oženjen i zašto nisam, i da li imam decu. Nakon svih mojih odričnih odgovora, oni bi mi se pohvalili kako su odavno oženjeni i kako imaju čak i po četvoro dece. A onda bi krenuli da me nagovaraju da se ženim! (smeh). Za deset dana, koliko sam proveo u Uzbekistanu, sigurno me sto različitih ljudi pitalo ovih pet pitanja. Malo je reći da sam već počeo da gubim strpljenje. Čak su me krivili što se nisam oženio i što nemam decu! U Kini su me pitali da li volim kinesku hranu, da li volim kineskinje i da li imam neku kineskinju za devojku. Meni je neverovatno da jedna cela nacija, u kom god gradu da sam, postavlja ista pitanja i to istim redosledom. Kao da su ih negde učili koja pitanja da postavljaju strancima.“

KevaZakon: „I, da li se negde desila ljubav?“

Nikola: „Naravno. Najviše zbog toga što su na kauč surfingu, sajtu preko koga pronalazim smeštaj, ljudi slični meni, slični ostalim putnicima, i onda se lako pronađemo! U Indoneziji sam upoznao jednu prelepu i pametnu curu pa sam zbog nje ostao par meseci duže nego što sam planirao.“

KevaZakon: „Da li je hrabrost ili izazov probati lokalne kuhinje?“

Nikola: „Zavisi ko šta voli. Od običnih jela sam probao sve što mi se činilo interesantnim, a da nije bilo previše skupo.“

KevaZakon: „I šta je bilo najukusnije? A koja jela si preskočio?“

Nikola: „U Kini sam skoro svakog dana jeo plavi paradajz koji fenomenalno spremaju. Iseckaju ga na duguljaste komade, prokuvaju, zatim prže i dodaju neke njihove začine. To je toliko ukusno, da nisam preskakao večeru bez plavog paradajza. Iako svi misle da Kinezi jedu samo pirinač, to ustvari nije istina. Njima je pirinač zamena za hleb, a jela su im raznovrsna i ukusna. U Kini sam često jeo pržene i kuvane nudle Landžou lamijan, koje su dobile naziv po provinciji Landžou, odakle im je poreklo. U Indoneziji mi se dopala govedina u nekom čili-kikiriki sosu. I to sam jeo po nekoliko dana zaredom. U Kambodži su mi nudili bubašvabe i neke skakavce. To stvarno nisam mogao niti želeo da probam.“

KevaZakon: „Da li imaš želju posle svega da se zaposliš u školi i predaješ geografiju? Tvoji časovi bi definitivno bili drugačiji!“

Nikola: „Voleo bih jednog dana da se bavim tim poslom, ipak mi je to struka, ali… Još uvek me ne drži mesto, posao profesora ostaviću za godine koje dolaze.“

https://www.facebook.com/NixyJungle/