Radmila Savićević je imala moć.
I na sceni, i u životu.
Zato smo joj verovali, zato smo je voleli.
Zato će ostati večna.
Bila je obrazovana žena, iako nije završila dramski fakultet. I baš zbog tog izvornog, narodskog gena, svi smo je doživljavali kao svoju mamu, baku, omiljenu komšinicu.
„Ako biste prosečnog građanina Srbije pitali kako pamti Radmilu Savićević, govorio bi samo o tome da je poznata i omiljena televizijska glumica, prepoznatljiva po ulogama dobrih žena iz naroda, uvek topla i simpatična osoba koja čini da svaka serija u kojoj se pojavljuje bude duhovita i zabavna.“
I zaista, koliko sam se samo puta uporedila sa Giginom sekretaricom Živadinkom, gledajući Bolji život, ili sam u rečima baba Riske koja savetuje Necu ili grdi svog sina Vukašina u seriji Srećni ljudi, prepoznala svoju baku?
Siniša Pavić je ovu ulogu oblikovao prema Radi, pročitala sam. I ne čudi me što su se reditelji oko nje otimali.
Oni koji su je poznavali, govorili su da je umela da se raduje malim stvarima. Da su je optimizam i energija krasili do poslednjeg trenutka života.
Neko ko je Radu upoznao upravo kroz priče tih ljudi je i kolega Dejan Ćirić.
Sećanja i uspomene pretočio je u roman Radmila Savićević – Prva i poslednja koji ponosno čuvam u svojoj biblioteci.
I sigurna sam da ćete i vi između korica ovog (remek) dela, osetiti tu veliku ljubav prema životu, glumi, publici, ljudima.
I jednom posebnom čoveku.
Glumcu Božidaru Savićeviću.
Ta emocija će vas prodrmati do srži, verujte mi.
Čitala sam knjigu i plakala, onda se smejala glasno, pojedinim delovima se više puta vraćala i prepričavala ih svima oko sebe.
Ako ste i vi odrastali uz Pozorište u kući, Vruć vetar, Bolji život ili seriju Srećni ljudi, onda znam da znate o čemu govorim. Još ako ste bili te sreće da taj raskošni talenat pogledate i u pozorištima u Kruševcu, Nišu ili Beogradu, onda vas neće iznenaditi moja želja da se priča o Radi Savićević uvrsti u obaveznu školsku literaturu. Tako bi i generacije koje je upoznaju tek sada, u repriznom terminu, imale mogućnost da steknu pravi utisak o glumici koja je obeležila jedno vreme.
Zaslužila je ona i mnogo više, razmišljam dok ponovo listam ovu bogato ilustrovanu romansiranu monografiju i pripremam se za razgovor sa autorom iste, Dejanom Ćirićem.
I jasno mi je.
Život možda nema reprizu, ali će se zato Radine maestralne uloge uvek reprizirati, jer je PRVA I POSLEDNJA!
Ja: „ Za mene je ova knjiga intimno svedočanstvo o jednoj od najvećih glumica koju je moja zemlja ikada imala. Šta si ti osetio dok si je pisao?“
Dejan: „Toplinu, pre svega. Toplinu kojom je i Rada zračila i koja je bila njena suštinska emocija. Uprkos impozantnoj pojavi, snazi, oštrini i neverovatnoj energiji, kako na sceni, tako i u privatnom životu, toplina i blagost su bile njene primarne osobine. O duhovitosti i vedrini da ne govorim. Radin čuveni osmeh, neposrednost i srdačnost osvajali su ljude na svakom koraku. Ona je zaista bila Majka Vuka. Ovu knjigu sam pisao srcem i dušom, jer je jedino tako i mogla da bude napisana. U trenucima stvaralačke i inspirativne blokade, kada nisam znao kojim putem da krenem, razmišljao sam šta bi mi Rada rekla i onda sam shvatio da je samo potrebno da se pustim i da pišem onako kako osećam. Kada su članovi njene porodice pročitali knjigu, rekli su mi da sam pisao kao da je bila moja baka. To je moja najveća nagrada. Tokom pisanja smenjivale su se velika odgovornost i želja da stvorim svedočanstvo dostojno imena Radmile Savićević, koje će ostati za sva vremena, jer o njoj nikada do sada ništa nije zabeleženo. Reakcije čitalaca i njenih kolega potvrđuju da sam uspeo. Knjigu sam koncipirao kao roman, a ne kao stereotipnu monografiju i u tome i jeste njena autentičnost. Radu sam oduvek poštovao, nikada je na žalost nisam upoznao, ali sam je tokom stvaranja ovog dela zavoleo kao člana porodice. Zato danas stalno govorim moja Rada.“
Ja: „ Šta bi voleo da je pitaš, da je sada tu?“
Dejan: „Prvo bih je zamolio da mi spremi svoju čuvenu pitu jer, koliko sam čuo, ko to nije probao ne zna šta je dobro. Zamolio bih je da mi priča o toj filmskoj ili ljubavi za u pesmu kako kaže Mima Kurić, prema njenom suprugu Boži Savićeviću koga je volela više od sebe. Potrudio bih se da saznam i kakve su se tuge krile iza njenog širokog osmeha i zašto je s vremena na vreme umela da bude daleka, zamišljena i jako setna. Neke odgovore na ta pitanja krije ova knjiga, ali je Rada definitivno u sebi imala nešto nedokučivo i samo njeno u šta niko nije mogao da pronikne. Možda je to bila njena tajna zbog koje je i postala to što jeste.“
Ja: „Koja njena uloga je tebi lično najdraža?“
Dejan: „Teško je izdvojiti, ma koliko zvučalo kao floskula, ali verujem da će se mnogi složiti sa mnom, jer su sve Radine uloge izuzetno uverljive i živopisne. Magija njene glume je u tome što je bila moderna glumica, glumica koja nije glumila kako mnogi kažu, a s druge strane, obična žena iz naroda. Zato je i stekla ogromnu ljubav publike, koja je nije zaboravila ni šesnaest godina posle njene smrti. Radini snimci na internetu imaju neverovatan broj pregleda, o komentarima da ne govorim. Ona spada u kategoriju najboljih glumica svih vremena na ovim prostorima, ali je bez sumnje jedina nosila titulu najvoljenije. Reprize nekih serija se, siguran sam, gledaju isključivo zbog nje. Zato ću i izdvojiti Srećne ljude i Risku Golubović koja je njena životna uloga, ali ono što se malo zna je da je Rada bila izvaredna pozorišna glumica. Njena uloga tetka Doke u “Zoni Zamfirovoj” je remek delo glumačke umetnosti. Kompletan opus Radmile Savićević je zaista zadivljujuć.“
Ja: „Zašto nema nove Rade Savićević?“
Dejan: „Zato što se takva glumica ne može stvoriti na akademijama i glumačkim školama. Takav talenat se rađa jednom u sto ili dvesta godina. To potvrđuju i reči Mire Banjac da je to jedan sirovi talenat koji je prešao u dragulj. Radmila Savićević je bila bogom dana, moćna, velika, maestralna glumica. Mnogi moji sagovornici u ovoj knjizi su potvrdili činjenicu da kada se Rada pojavi na sceni, ne kaže reč, a pozorištem se prolomi aplauz kao da je kraj predstave. Malo glumaca može da se pohvali time. Slično je i sa njenim televizijskim ulogama. Ona je nosila seriju Srećni ljudi, dok je u drugim ostvarenjima, kao što je recimo Bolji život od epizodne uloge pravila glavnu. To retko ko može. Mislim da se još dugo neće pojaviti glumica sličnog habitusa, tog gotovo neobjašnjivog talenta i harizme, a posebno toliko velikog srca. Otuda i naslov „Prva i poslednja“. Radmila je to zaista bila.“
Rada je umrla 8. novembra 2001. godine. Sahranjena je 12. novembra na Novom groblju u Beogradu, u Aleji zaslužnih građana.
