Kada je nakon završene gimnazije upisala žurnalistiku, Nišlijka, Ana Šurdilović-Nikolovski nije ni slutila da će je jedna ljubav iz detinjstva odvesti na potpuno drugu stranu. Preduzetničku.
Kako diplomirani novinar postaje dizajner tašni? Lako, jer život je sve ono čime želimo i umemo da se bavimo.
Ana: „Trgovački gen nosim u sebi od rođenja. Kao maloj, bio mi je san da radim u butiku, a kasa mi je bila omiljeni predmet! (smeh). Upisala sam novinarstvo, jer sam sebe videla u tome. Nažalost, posla u struci nema ni od korova, uspela sam samo da volontiram, dve godine. Dok sam spremala poslednji ispit, slučajno sam na internetu naletela na slike šarenih pismo tašnica. Mnogo su mi se dopale i rešila sam da ih napravim za sebe, tj. da mi ih napravi tetka, koja zna da šije. Iz znatiželje sam napravila stranicu na Fejsbuku i postavila slike tašnica, a prve cene su bile 200, 300 i 400 dinara. Nastao je opšti haos, dobila sam više od 100 narudžbina u jednom danu, nisam znala gde mi je glava. Ispit sam, naravno, pala! (smeh). Trebalo mi je nekoliko dana da se sredim i dovedem narudžbine u red. Posle dve godine zajedničkog rada, tetka i ja smo se odvojile, a ja sam počela da radim sa tadašnjim momkom, a sadašnjim mužem i tatom. Dobili smo pomoć od jedne nevladine organizacije, u vidu mašina i mogli smo da ispunjavamo razne želje mušterija.“
Ja: „Od ideje do realizacije, koji korak je najlepši, a koji najteži?“
Ana: „Najviše volim da komuniciram sa kupcima. Sve naše mušterije su divne, nikada nisam imala problema. Iskreno, ja sam prodavac kakav se samo poželeti može, ispunjavam želje, usvajam sve reklamacije… Ništa ne mogu da navedem kao posebno teško, osim komunikacije sa kurirskom službom. Ali dobro, to je sitnica i to je lako rešivo.“
Ja: „Konkurenija je velika, naročito na društvenim mrežama. Kako se izdvojiti, i pronaći svoje mesto?“
Ana: „Kada smo počinjali, bili smo jedini u Srbiji koji su se time bavili. Tako je bilo osam meseci. Nakon toga se pojavila konkurencija, vrlo nelojalna. Međutim, mi smo se sa svojim proizvodima pozicionirali na tržištu i nismo obraćali pažnju na to šta drugi rade. Imamo svoj način rada i trudimo se da održimo nivo.“
Ja: „Tvoje tašne rado nose i poznate ličnosti. Da li takva reklama može da poveća prodaju?“
Ana: „Nekoliko poznatih ličnosti je nosilo naše tašnice i to svakako godi. Lepo je videti da te neko prepozna i odabere tvoj proizvod na ovolikom tržištu. Tašnice su nosile Severina, Tijana Dapčević i naravno, keva Zakon! (smeh). Takođe, mnoge modne blogerke su želele saradnju sa nama, a znamo koliki uticaj one trenutno imaju. Svaka reklama je dobra reklama, a naročito ovakav vid.“
Ja: „Da li ovakav vid preduzetništva daje prostor za neko planiranje? Gde vidiš sebe za pet godina?“
Ana: „Ovaj posao je vrlo nepredvidiv. Kada sam počinjala, nisam ni sanjala da ću opstati punih šest godina. Ništa ne planiramo, samo pratimo potrebe mušterija i nadamo se da pismo tašnice neće nikada izaći iz mode. Moj san je da imam svoju radnju, gde će ujedno biti i radionica, pa će mušterije doći, naručiti tašnicu i posle sat vremena doći da je pokupe. To još niko ne radi!“
Ja: „ Kako proizvod malog preduzetnika može da postane brend u Srbiji?“
Ana: „Najbolja reklama je reklama od usta do usta. Dešavalo se da cela ulica naruči tašnice, tako što komšinice vide jedna od druge. Bila sam zaprepašćena kada je počelo da se dešava da mi prepoznaju ime, nakon što se predstavim. Mnogima sam asocijacija na tašnice.“
Ja: „Koliko je teško razviti ovakav biznis ako nisi u glavnom gradu, gde su, svako će reći, mnogo veće mogućnosti za razvoj biznisa?“
Ana: „Svakako da su u Beogradu bolji uslovi za rad, ali hvala Bogu, postoji internet. Nikada nisam zavisila od lokacije, jer tašnice naručuju devojke iz cele Srbije. Zanimljivo je kako uvek po narudžbinama dominira jedan grad. Jednog meseca je to Novi Sad, drugog Beograd, a najviše me iznenadila Kikinda. U jednom trenutku sam pomislila da tamo ne postoji devojka koja nema našu tašnicu.“
Ja: „Ti si vrlo kreativna žena, sada i majka. Da li te sin inspiriše da pokreneš proizvodnju dečije garderobe ili aksesoara?“
Ana: „Pre nekoliko godina smo u prodaju uveli bodije za bebe sa kreativnim porukama. Nisam imala mnogo inspiracije, ali planiram da se ozbiljno bacim na to, s obzirom da znam šta ja volim da kupim za svog sina. Takođe, u pripremi je novi proizvod, moj je prototip i na njemu se nalazi slika mog sina Todora. Jedva čekam da podelim to sa ekipom koja prati stranicu i da vidim njihove reakcije. Napraviću i tašnicu sa otiscima šake i tabana svoje bebe, mislim da će se tako nešto jako dopasti svežim mamama.“
Ja: „ Ženima su uglavnom slabost skupe, markirane tašne. Kakav je tvoj stav po tom pitanju?“
Ana: „Mnogo puta mi se desilo da se zaljubim u dizajnersku tašnu, skoro uvek je u pitanju D&G. Međutim, sebi ne mogu da priuštim tako skupe tašne, pa je sve stalo na platonskoj ljubavi. Lepo je ako neko može sebe da počasti markiranom tašnom. Najgore mi je kada vidim tašnu sa ogromnim logom brenda, jer čak i kada je original, meni liči na kopiju.“
Ja: „Da li pratiš trendove, ili voliš da svojim radom učestvuješ u njihovom stvaranju?“
Ana: „Volim da vidim šta je moderno, ali ne prilagođavam svoje oblačenje tome. Trudim se da nosim ono što mi stoji i svaka žena bi trebalo da se vodi time. Nikada ne bih obukla nešto samo zato što je trenutno u trendu, a meni se lično ne dopada. Pismo tašnice su oduvek u modi i tu nema mnogo prostora za menjanje, ali svakako se trudim da biram lepe i kvalitetne materijale, jer to je ono što je najvažnije.“
