Doktor treba da govori srpski, a da dijagnoze na latinskom iznosi kolegama u viziti i na konzilijumu.
Doktor treba da te gleda kao čoveka a ne kao JMBG, broj knjižice, ili tekućeg računa.
Doktor treba da razume tvoj strah, i da bira reči pre nego ti istinu i dijagnozu prospe u lice i zdravstveni karton.
Doktor treba da te nasmeje i onda kad je situacija zajebana, i da te pogleda u oči pre nego te strah i anestezija omame.
Doktor treba da bude pored tebe kad otvoriš oči, i da ti kaže da je sve prošlo. Da te uhvati za ruku, a ti da mu istu stegneš jako, umesto hvala koje još nemaš snage da izgovoriš.
Doktor treba da te poseti nekoliko puta dok ležiš u lošem bolničkom krevetu, umorna, rasečena pa zakrpljena, rastavljena pa sastavljena, priključena pa isključena, ali mirna i spokojna jer znaš da si bila u sigurnim rukama.
Doktor treba da bude šmeker i ortak, tako da poštuješ njegov autoritet, ali da voliš što si baš njegov pacijent.
Doktor treba da odgovori na svaki postoperativni SMS, da umiri nemir, da odagna bol i ne dozvoli da umesto njega pitaš Gugl šta te čeka kad ponovo zvanično bude sve u redu.
Doktor treba da bude optimista, da se zajedno glasno smejete na svakoj kontroli.
Doktor treba da ti izleči telo, tako da ti duša ostane netaknuta.
Doktor i treba da bude BOG, ali da se nikada tako ne postavi.
Nego da doživi da mu pacijent to kaže.
Doktoru Aleksandru Ristiću.
Ginekologu GAK Narodni front.
Jer je BOG;)
