Ja se u tebe zaljubim svaki put kad nemam šta da radim.
Jer si uvek, a nikada slobodan, dostupan, ničiji i svačiji.
A ja dovoljno nenormalna da se palim na sve te sitnice koje te čine monstrumom.
Rasporedila sam se taktično, da mogu uvek i svuda da te volim i ne volim.
Jer je to jedini način.
Uz mudro ćutanje i neodgovaranje na šta ima novo pitanje, jer TI odavno nisi nov…
A opet, nikako da postaneš passé tema.
Smorila sam i sebe samu, ali tvoja vrata još uvek ne zaključavam. Pritvorim ih, gurnem ključ u bravu i uvek me samo JOŠ JEDAN potez deli od nove sudbine…
Na kraju ću i da zaključam i da progutam ključ.
I udavim se ako treba, samo da pobegnem od osećaja da mi pripadaš.
Takav, monstruozan u svom talentu, da se dozirano pojavljuješ kad mi fališ najmanje.
A da nikada nisi tu, baš onda kada znaš koliko mi fališ.
Ljubav nije samo slepa.
Nego i mnogo glupa.
I od koga sada da prepisujem?
Kada je, sve što imam, samo istina da te volim tako da ne znam zašto…
***
Odlomak iz knjige (Ne)Verujem u ljubav
Vesna Zakonović Arežina
