Moj sinak nije upoznao svog deku Zakona.

Zato što je moj tata, potpuno iznenada pao u komu dan posle mog porođaja.

Uspeo je da vidi fotografiju svog unuka koju sam im poslala dva sata nakon što sam se porodila, i to mi je, posle svih ovih godina, jedina uteha.

Tata je otišao znajući da sam dobro.

Da smo dobro.

Ali, moj sinak zna ko je bio deda Zakon.

Moje dete odrasta uz priče o jednom divnom čoveku, koji je bio ne samo pravi pravcati cool ćale, nego i omiljeni ujak, stric, teča…

Ne prođe dan da ga ne spomenem, ponosna što je baš on bio moj tata, što me naučio da na život gledam baš ovim očima, što je bio tu da me ohrabri koju god ideju da iznesem i stavim na porodično razmatranje i usvajanje.

Kada sam krajem osamdesetih napravila svoj prvi bend, tati nije bilo teško da svakog vikenda našim Spačekom ekipu razvozi po kraju, sa sve instrumentima, da od naše dnevne sobe pravi sobu za vežbanje, i jednom nedeljno iznosi i trosed i dvoded i fotelju i sto u dvorište, kako bismo mi imali dovoljno prostora i produžnih kablova za svirku i komponovanje.

Kada sam devedesetih otkrila tinejdž časopise, nije mu bilo teško da šalje sva moja pisma novim drugarima iz rubrike Dopisivanje.

Kada sam mu rekla da želim da radim na radiju, i da to znači život po smenama, uz sve one srednjoškolske obaveze, samo mi je pitao da li sam sigurna da ću uspeti sve da organizujem.

I kada sam glumila budalu sa cigaretom, dao mi je i upaljač i savet da bacim to govno.

Moj tata.

Mrzeo je tetovaže, ali reč nije rekao kada sam prvu uradila.

I kada sam mu prvi put važno saopštila da sam smrtno zaljubljena, samo me je značajno pogledao.

I sve je bilo nekako lako.

Nije moj Zakon bio savršen, daleko od toga…

Ali, je bio moj tata.

Umeli smo ozbiljno da diskutujemo, da se svađamo, da vičemo jedno na drugo, da ne pričamo po nekoliko dana.

Ali, ja sam upisala gimnaziju u koju je on išao.

Navijala sam i zauvek navijam za tim za koji je on navijao.

Isto pivo pijem.

I tvrdoglava sam kao moj ćale, po ocu Bosanac, slučajni Nišlija.

I često, baš često pišem o njemu, jer ljudi umiru dva puta.

Drugi put se zove zaborav.

A ja to neću i ne mogu da dozvolim.

Iako je i država to uradila.

I rezervni sastav vojske, posle svega što se jebenih devedesetih dešavalo.

I posle, u nesrećno doba tranzicije.

Gde se Zakon nikako nije snašao.

Moj hipik, i Give peace a chance…

Eh…

Ležimo sinak i ja i pričamo o moru.

-Znaš, mama, moram da sakupljam bele kamenčiće sa plaže, za baku. Ona ih voli i uvek ih naređa po bašti kad joj donesem…

-Dogovoreno.

-Ali, mama, ja ću da sakupljam i one bele u obliku srca, one najlepše, njih da odnesemo deki. Ti mu onako lepo naređaj, znaće da je od nas…

Moj sinak nije upoznao svog deku Zakona.

Ali on oseća gde je srcu dom.

I ređa kamenčiće da uvek zna put do kuće.

About Author

kevazakon

Leave A Reply